бЈури, пошто се радња филма који је пуштен на екране одвија на Дан заљубљених, не могу а да не питам: да ли овај дан схватате озбиљно као празник?/б

бЈуриј Чурсин: /б Ово је више разлог за изјаву љубави, играчка је тако слатка. Увек ми се свиђало како се то дешавало у мом детињству, а свиђа ми се и како се то дешава данас са децом - нека врста празника Купидона са бескрајним срцима. У одраслом добу љубав се не виче да би се избегла вулгарност.

бОво је комедија - а признали сте да се осећате несигурно у овом жанру. Иако су играли, на пример, у хомерским „Примадонама” на сцени Московског уметничког позоришта. Чехов./б

бЈуриј Чурсин: /б Чак ми се и сада чини да комедија није баш мој жанр. Али, пре свега, прича коју сам прочитао у сценарију није била намерно комична. И друго, овај жанр је подељен на репризу и ситуациону комедију. Овде у последњем осећам се мирније.

бШта је суштина ваше љубавне приче са Вероником Тимофејевом у „Слепом дану заљубљених“?/б

бЈуриј Чурсин: /бЧињеница да људи често траже партнера за кога мисле да им највише одговара. А срећни су потпуне супротности. А оно што је јунакиња нашег одломка замерила младим људима, као и мом лику - грубо, паметно, директно, не сумњајући у себе и своје одлуке - то је интригантно, изазива зависност и на крају доводи до породичне среће. Дакле, само треба веровати судбини.

бАко је твој Иван тако паметан, зашто је бармен?/б

бЈуриј Чурсин: /бОво је његов избор. У ствари, ово питање ме је мучило у детињству: зашто је тако шармантна и интелигентна особа као Гоша из филма „Москва не верује сузама“ бравар. Отприлике зато је мој Иван бармен. Улога, иначе, иако мала, али је било шта да се игра. Ни без борбе, и то озбиљне, није могло. Плус, добио сам лекцију из бармена, па сада могу да се ограђујем са флашама.

бОдносно, филм о томе да се ништа не дешава случајно. Да ли и ви верујете у то?/б

бЈуриј Чурсин:/б Скоро сваки физичар, математичар, који се бави егзактним наукама, дође до провиђења, божанског плана и чињенице да све није случајно. Као што је писало у некој књизи: најзабавније је то што човек мора да научи да бира и одлучује и да при томе увек памти да у ствари, можда и нема избора. Ово ми је занимљиво, јер даје слободу сагледавању околне стварности.

бУ суштини свака улога може бити окидач за размишљање, чак и ако је у питању празнична ром-кома. А на која размишљања је навела модерна верзија Пушкиновог „Петла“ – такође кратке приче, али већ у алманаху „Пушкинове приче. За одрасле“?/б

бЈуриј Чурсин: /б Отворен је огроман број различитих тема. На пример, отказивање, култура отказивања која је сада захватила свет – испоставља се да је човека тако лако узети и отказати, као Џ. К. Роулинг, која је „избрисана“ одасвуд због тога што је изговорила фразу у личном посту.

бПа чак и од /ббгодишњице његовог сопственог потомства/ббХари Потер .../б

бА ван контекста улога, које су вам теме важне?/б

бЈуриј Чурсин: /б За мене је уметност нешто што изазива ток у посматрачу, ментални, емоционални, постаје камера вашег постојања. Не разумем зашто је скулптура, која се привремено појавила у Москви, изазвала толики талас негативности: то је уметнички објекат који делује на емоције. Слике Џексона Полока, настале тако што се боја слива на платно раширено по поду, одавно су препознате као уметничка дела. У случају скулптуре Урса Фишера, реч је о спонтаности форме, њеној фиксацији. Успут, то је као фотографија. Сада смо сведоци две приче – обезвређења информација и губитка времена. И чини ми се да губимо време због фотографије.

бДа ли фотографија штеди време?/б

бЈуриј Чурсин:/б Не чува, већ цементира, чини мртвим. Жива материја времена се непрестано мења, тече, а фотографија, попут поклопца ковчега, залупи ову живу секунду. Инстаграм, фото албуми на интернету који су порасли и постали комуникација, осећам се као мртва енергија. Све што је било само је део тока живота и не треба тако да виси на њему. Веома ми је важно да будем свестан овде и сада.

бШта мислите под обезвређивањем информација?/б

бЈуриј Чурсин: /б Чињеница да смо дошли до тачке у којој се информације поништавају. С обзиром на исту чињеницу, можемо добити два еквивалентна и апсолутно супротна тока информација. Као резултат тога, информације су престале да буду вредан ресурс. А мене у овој информационој девалвацији само јако занима шта је онда прави диригент, а шта није.

бАко говоримо о супституцији, онда се то не односи само на уметност или псеудоуметност, већ и, рецимо, на однос изгледа, генерисан култом лепоте и младости. Да ли је потребно интервенисати у ствари природе и "побољшати" лице?/б

бЈуриј Чурсин: /б Мислим да је ово више о томе како се особа односи према околној стварности. Видео сам људе који су изузетно суптилни по овом питању, и шармантни су, срећни су и живе пуним плућима. А чак ни најзависнијој особи споља не би пало на памет да каже: „Ваш изглед је леп, али све је вештачки“. Ако је хармоничан, ако човека гура у срећан живот, онда, чини ми се, у томе нема ништа лоше. Зар не би било боље да особа незадовољна својим изгледом, а да није „порадила” на томе, буде као сипа која око себе шири црне тољаге незадовољства. А онда, људи ту жељу за својом идејом лепоте плаћају стварном физичком патњом. Није вила која долети до њих и све промени у трену – неће се сви усудити да прођу путем рестаурације. Иначе, Боби Браун је имао идеју да сада није модерно преправљати носове, морате бити поносни на оно што је природа дала.

бПосле говора о носовима, природно настаје „Сирано де Бержерак” који сада увежбавате у /ббМосковском уметничком позоришту. Чехов/бб. Редак сте гост на позоришној сцени. Али када дате зелено светло Мрожековим „Емигрантима“ – разумљиво је, Мрожек је релевантан. А Ростан са својим „Сирано де Бержерак” је углавном маховина./б

бЈуриј Чурсин: /б Представа није позната нашем ритму и поставља се много питања. Али интересантнији је процес разумевања. За мене је питање лепоте веома актуелно и то је једна од тема Ростандове драме. „Сирано де Бержерак” је само материјализација мојих размишљања о томе шта је уметничко дело, а шта није. А Сирано је аутор првобитно поставио као непомирљивог браниоца ликовне уметности.

А маховина… Не знам, за мене је „Сирано” толика груда језика! Наше чудно време подсећа ме на гравуре Пиранесија које приказују рушевине античке архитектуре. Има осећај да на пољима прекривеним културним слојем стрше монументални стубови, а ми, тако сићушна ројева створења, покушавамо да изградимо своју културу на тим крхотинама. Али ако сада крене велика поплава, па се врати, од нас неће остати практично ништа. Све ће нестати ако струја изненада нестане. Али "Биг Цлаи Но. 4", иначе, ће стајати. И будући људи, откопавајући наш културни слој, наћи ће га, схватиће да је то урађено вештачки: „О, момци су покушали да створе уметничко дело!“

бШта мислите зашто смо престали да размишљамо епски као наши преци?/б

bbabo.Net