У Индији је објављена књига дела прозе и драматурга Људмиле Петрушевске, преведена на хинди, језик који користи пола милијарде људи. Како руска књижевност спада у индијски контекст и које наше класике Индијци познају и воле – сазнаје дописник.
Превод има женско лице
- Превео сам петнаест прича - „Црни капут. Ужасни случајеви”, „Држава”, „Фетеријска лампа”, „Сироче”, „Отац”, „Ана и Марија”, „Не улази у ауто где их има двоје”, - рекао је Манурадха Чаудхари, виши предавач у Центру за руске студије, скоро на чистом руском Универзитету Јавахарлал Нехру у Њу Делхију.
Одговарајући на питање зашто је избор пао на Петрушевску, наш саговорник је одговорио:
– Зато што је једна од најпознатијих савремених писаца и зато што углавном описује женске ликове, показујући тренутни положај жене у руском друштву. Проблеми које она показује мало се разликују од проблема жена у Индији.
Манурада је рекао да многи Индијци разумеју речи као што су "збогом", "да", "не". И она је у број општеприхваћених приписала „свет” и „сателит”, овде су вести о сарадњи у разним областима урадиле своје – објаснила је она.
- Када сам био у школи, читао сам дела Толстоја, Чехова и Горког у преводу. А када чујемо фразу „руска култура“, одмах се сетимо Афанасија Никитина, Пушкина, балета и вотке. Ова листа се наставља.
– Да ли је ваша лична, универзитетска или државна иницијатива да Људмилу Стефановну преведете на хинди?
– Индијска држава подржава Русисте, специјалисте за превођење. Али говорећи конкретно о Петрушевској, то је била приватна и универзитетска иницијатива.
Није једини књижевни мост
Према Сонуу, поред Зошченка, последњих година на језицима његове земље звучали су и Лаурус Евгенија Водолазкина, роман Елизавете Александрове-Зорине Човек је именица и Фросја Коровина Станислава Востокова.
„У Индији постоји велики део читалаца који имају руске књиге на полицама у кући. Има оних који од детињства читају руску литературу, али им је, нажалост, тешко да нађу књиге у преводу. Подршка је ограничена, преводи се штампају у малим тиражима и ретко се поново објављују“, искрено је рекао Русиста.
Истовремено, он је дао тешке доказе да је наша књижевност тражена у Индији. Индијска омладина је на Фејсбуку направила јавну Фејсбук страницу „Совјетска књижевност/Руска књижевност“ на коју се за два месеца пријавило 5.000 корисника.
Наравно, у време СССР-а руски класици на полуострву Хиндустан су масовно објављивани и у огромним тиражима, а недостатак који је настао у новој стварности једноставно није постојао. Али познаваоци недостатак потребне литературе превазилазе тако што размењују књиге или једноставно поклањају оно што су прочитали својим истомишљеницима,
Руси у Индији: оцена стручњака
На основу свог искуства као књижевног критичара, Сону Саина је, на захтев нашег дописника, саставио листу најпопуларнијих аутора и дела.
Пушкин
Поезија, Белкинове приче.
Лермонтов
"Херој нашег времена"
Гогољ
"Шинел", "Мртве душе"
Тургењев
"Очеви и синови"
Достојевског
"Злочин и казна", "Јадни људи", "Браћа Карамазови"
Чехов
Приче, представа "Воћњак трешње"
Лев Толстој
"После бала" и друге приче,
"Рат и мир", "Ана Карењина"
Куприн
Приче за децу
Схуксхин
приче
горка
"мајка"
Експерт је указао и на популарност руских народних прича и поезије Буњина, Блока, Ахматове, Мандељштама, Мајаковског, Окуџаве, прозе Николаја Островског, Замјатина, Булгакова, Шолохова, Валентина Распутина, Вилија Токарјева и Људмиле Улицке. (Плус поменути Зосхцхенко и Петрусхевскаиа).
Списак је пристојан, а сада назовимо у одговору кога знамо од Индијанаца.
Рабиндранат Тагоре! ОК. Шта још?
bbabo.Net