Берлинале је отворен филмом Франсоа Озона „Петер фон Кант“, а један од првих у конкуренцији приказао је „Римини“ Улриха Зајдла. Андреј Плахов је скренуо пажњу на преклапање у раду два истакнута европска редитеља.
Прозивке су прилично неочекиване – јер су ова два аутора поларно удаљена један од другог. Аустријанац Зајдл је изашао из документарних филмова са антрополошком и друштвеном поставом, Француз Озон воли елементе игре, књижевне и кинефилске подвале. Осим тога, Озон воли родне инверзије, а овде је, иначе, био чувени филм Рајнера Вернера Фасбиндера „Горке сузе Петре фон Кант“.
У оригиналу, успешна модна креаторка, сва од лима, одустаје када се заљуби у младу лепотицу која сексом прави каријеру.
У новој верзији, модни дизајнер се претвара у скандалозног филмског редитеља, у којем се лако погађа и сам Фасбиндер. Написао је овај сценарио током дванаесточасовног лета од Минхена до Лос Анђелеса како би прикрио своју страст на прикривен начин.
Редитељ пун љубави био је на путу од једног романа до другог: прво, црни баварски глумац Гинтер Кауфман био је предмет његове страсти, затим Мароканац Ел Хеди бен Салем. Отуда и ово презиме у Озоновом филму, а из Фасбиндерове драме прича о црном љубавнику на којег је Петра (или Питер) љубоморна.
Озон је, са својом уобичајеном ироничном лакоћом, одиграо причу у којој се сукобљавају немачки сентименталност, која није туђа Фасбиндеру, и бесни сарказам. На француском веселом приказан је немачки генијални глумац Денис Менош. Помажу му Стефан Крепон, који са урнебесним хумором и скривеном трагедијом приказује Чарлсовог слугу без речи, као и Калил бен Гарбија као сензуални арапски младић Амир бен Салем, који брзо мења условног Фасбиндера у условног Зефирелија. Женски прототип овог живог завођења одиграла је некада млада Хана Шигула; овде је остарела муза „мотора немачке кинематографије” оличена у његовој мајци. И Изабел Ађани се појављује као култна филмска звезда чији портрет краси фон Кантову спаваћу собу, уступајући место провокативно гламурозним портретима Амира као измученог хришћанског мученика.
Попут Фасбиндера, Озонова верзија има сатиричну ноту о онима који су славни и богати, али и плачу. Разлика је, међутим, велика: Фасбиндер је написао свој сценарио крвљу срца, Озон лаким синефилским пером.
За „Римини” Улриха Зајдла не може се рећи ни прво ни друго. Јунак филма, певач слатког гласа Ричи Браво (Мајкл Томас), изашао је у промет и ради хонорарно у хотелу у италијанском летовалишту током ниске сезоне. Овде долазе његови стари обожаваоци, које он шармира некада модерним песмама и мачо манирима, одушевљава елиту у кревету, и то нимало незаинтересовано. С времена на време, његов отац фашиста, који умире у старачком дому, упадне у живот прилично отрцаног жигола (глумац Ханс-Мицхаел Рехберг је заиста умро пре пет година, филм је сниман и припреман толико дуго). И једног лепог дана, осамнаестогодишња ћерка Ричи се појављује са брадатим оријенталним дечком и сумњивом групом подршке.
Зајдл је изузетан мајстор синтезе документарног и фикције. Али овога пута вештина не успева: филм није драматично изграђен, развучен, а биста са песмама га претвара у некакав криво мјузикл.
Заплети и са оцем и са ћерком нису до краја разрађени, а сцене сенилног секса, упркос богатству ликова, не носе елемент провокације, на коју је Зајдл био тако великодушан. Да, богати су усамљени, а глумци цинични, то није вест. Али у претходним филмовима аустријског редитеља постојала је бар једна епизода-симбол бекхенда. Овде је све поједностављено, приближно и стога банално.
bbabo.Net