- У једном тренутку се цео наш уметнички и продукцијски тим окупио на сесији мозгања - каже редитељка Лилија Ахметзјанова. - Сви су бирали неке ствари које би могле да се искористе као ликови. Желели смо да ликови-ствари буду из различитих земаља, свака са својом историјом, и да оличавају одређене слике. Прво смо се определили за стил, а онда су се појавили скечеви и музика. Овако смо га заједно створили. Цео наш продукцијски тим је допринео својим идејама. Били смо на истој таласној дужини и радили смо сложно.

Одједном се на тавану појављује нови лик - савремени електронски робот скривен као рођендански поклон унуку власника куће, деветогодишњем Максу. Између старинаца и нове играчке почиње обрачун, а потом и туча која се, по обичају, претвара у братимљење и пријатељство.

И ту долази најдирљивији тренутак представе, када медвед, седећи на гомилу књига поред робота, објашњава да је играчка потребна пре свега да би деци пружила топлину. Присећа се како је било пријатно обрисати детету сузе негодовања својом меком плишаном шапом, умирити и загрејати у тренуцима радости и туге. У овом тренутку, деда и Макс се пењу на таван и виде плишаног меду и кутију са роботом на поду. Дечак се сећа старог верног пријатеља, изгубљеног пре много година, и радује му се готово више него новом поклону.

Људи одлазе са својим играчкама, а и остале ствари праве неред да би били примећени. И успевају. Деда се присећа да је његов деда носио цилиндар, а бака јапанску лепезу и да је он сам обећао да ће поправити музичку кутију свог детињства када порасте. Унук са интересовањем гледа шкољку и каже да ће је поклонити мајци. Сада, када су све ствари поново постале потребне, окупљају се на тавану и причају како су се скрасили, налазећи нови живот.

bbabo.Net