Берлински фестивал је веома осетљив на то како се мења концепт друштвене норме, као и на одступања од ове друге. Уметничке коментаре на ове приче дало је неколико филмова у којима су учествовале заслужне француске глумице. Реч је о Изабел Апер, којој је уручен почасни Златни медвед за допринос кинематографији, коју је лично спречио вирус корона дан раније, али су два њена рада приказана јавности. Ово укључује Јулиетте Биноцхе, Еммануелле Беарт и Цхарлотте Гаинсбоург, које играју у такмичарским филмовима.
Путници ноћи Микаела Ерса је илустрација норме каква је била за Француску 1980-их. Главна јунакиња је Елисабетх (Гаинсбоург), која је напустила професију психолога ради васпитања деце, преживела онколошку операцију на грудима и злобно ју је напустио муж. Сада, када је прешла четрдесету, она мора поново да изгради свој живот, пронађе професију и постане самостална жена. Једна од њених кључних радњи је узимање под покровитељство младог наркомана. Није случајно да се ова уличарка нађе у париском биоскопу на пројекцији филма „Ноћи пуног месеца”. Убрзо је 25-годишњи Паскал Огиер, који је играо главну улогу у тој слици Ерика Ромера, преминуо од предозирања хероином. И иако је то било у стилу боемске ере, али у Путницима ноћи све је крајње пристојно – без екстремних спортова, али и без модерних пуританских слојева.
Део нове етике се прилично неспретно увлачи у немачку „А Е И О У – Љубавна брза абецеда” Николет Кребиц. Шездесетогодишња глумица (Софија Роиз) случајно је спојена са младим лоповом, а он се такође испоставља да је њен ученик у сценском говору. Прво што учитељица ради је, као поуку, да на видео снимку стави интервју који су две сексистичке водитељке урадиле са њом, а она их је довела у чисту воду. Али убрзо хероина заборавља на ове глупости и баца се у базен закаснеле страсти према дечаку, који још више подстиче заједничке лоповске лудорије (нека врста Бони и Клајда на пола радног времена) на Азурној обали.
Гледаоце швајцарских и кинеских такмичарских филмова очекују још две љубавне приче, како у руралном пејзажу, тако иу позадини тешког радног живота. „Три зиме“ („Крпа неба“) је импресивна алпска драма коју играју редитељ Мајкл Кох и пар непрофесионалних глумаца међу планинским ливадама и кравама. Љубавна прича Ане и Марка почиње идилично, али се неумољиво креће ка поетици античке трагедије. И живот и смрт која га прекида представљени су као елементи прелепог, али немилосрдног природног космоса.
Поменути филмови би могли да се квалификују за награде фестивала. Има још два кандидата, оба из Шпаније. Ово је Алкарраз Карле Симон, каталонски воћњак трешања, само што су уместо трешања брескве, а локални Лопахин жели да попуни посластицу соларним панелима. Исаки Лакуеста, режисер филма Једна година, једна ноћ, преточио је у филмске слике документарну књигу Рамона Гонзалеса, који је преживео терористички напад у париском Батаклану. Хероја игра Нахуел Перез Бискарт, његова девојка је Ноеми Мерлан, покушавају да превазиђу најтежу психолошку трауму и одрже везу која је прекинута те кобне ноћи. Успут се намећу идеолошка питања везана за патриотизам и ксенофобију, али фокус је и даље на интимном животу ликова. Различитости и зближавања, напади и повлачења у себе, потрага за терапијом која може да излечи повређену психу, преточи страшно искуство у фантазију или књижевни производ – од те материје је конструисан филм, готово беспрекоран у изради, али, чудно довољно, са тако врућим материјалом, хладно је .
bbabo.Net