Недавно је један од наших омиљених нових алтернативних бендова, Оне Даи Лесс, објавио свој трећи сингл, пропраћен спотом – „Ис Тхере Анионе“. Повод је обележен бесплатним концертом и пројекцијом у Гриндхаусу, где се гитаре често сусрећу са скејтбордом.
Дан раније смо у „Изотопији” испоштовали традицију представљања сваке нове песме бенда и постали „3 за срећу” – радијска премијера „Има ли неко” + два акустична извођења још необјављених песама, у средини студија "Хоризонта".
Певали су и свирали вокал Михаела Атанасова - Мишер и Стојан Дојчев (бас и гитара). И између све музике успели смо да поразговарамо са њима, као и са бубњаром Михаилом Галабовим и гитаристом Михаилом Михаиловим. Да, у принципу, бенд се може назвати и „Стојан и Адашите“.
Оне Даи Лесс на њиховом концерту у Гриндхаусу - премијери њихове нове песме "Ис Тхере Анионе".
ИМА ЛИ КОГА
Стваралачка историја песме је необичан документ о непредвидивости уметничког процеса у било којој уметности.
Стојан: „Мелодија се појавила док сам слушао електронску песму Мише Михаилова. Покушао сам да му понудим нешто што би одговарало овој песми, али је дошло до сукоба у хармонији. Зато смо одлучили да мелодију искористимо за још једну песму.
Враћамо се у старија времена, када се гитариста бенда бавио електронском музиком.
Мишо М.: „Пре око 7 година. Било је то време када сам једва свирао са бендовима. Завршавао сам Музичку академију и морао сам да урадим нешто да ме орасположи. Написао сам неколико тактова, плесну композицију, Стојану се допао и желео је да радимо на томе. Измислио је мелодију и отпевао је, али ја сам му рекао: „Добро је, али није добро. Ви певате у дуру, а ми смо стално у молу, и почиње да звучи врло, врло криво и још неки алати. Била је то скоро готова песма. Затим смо га развили у просторији за пробе."
Стојанове текстове и музику преузео је бенд, вокал Мишер је додала свој рукопис и тако од „тралала постаје песма”, по речима аутора. И шта…
А захваљујући младом редитељу Константину Антонову, добра музика добија одговарајућу визуелизацију. Цена је здрав сан младог аутора, па гледајте одговорно.
Мишер: „Спот је толико надреалан, романтичан, нежан и истовремено болан да сам потпуно заљубљен у њега. То је и редитељски деби за Константина Антонова и човек је толико талентован да је превазишао сва моја очекивања.
Мишо Г.: "Ухвати нас како треба!"
Стојан: "Његово име тек треба да се чује!"
ДО МРАКА
Једна од песама коју је Оне Даи Лесс акустично извео на Исотопиа и Хоризонту (и коју можете чути изнад) била је „Унтил Дуск“. У њему, као и у другом акустичном наступу, који још није именован, бенд показује своју лирску страну након што се свету представио са два „резача” („Хуманити” и „Дреам ин Реалити”).
Мишо Г.: „Ово је мала финта. Тихо са мотором, па са осталим песмама као ЗИЛ!
Стојан: „Ми мислимо на уши људи, треба мало да се одморе“.
Мишо М.: "Плус, неке девојке морају да дођу на ове догађаје!"
Дакле, приступом који су наметнули великани рок музике, Оне Даи Лесс ствара прелеп, лирски пејзаж кроз који се са задовољством и ефикасношћу проводи „ЗИЛ” – њихове теже ствари, на које им је била дебитантска песма „Хуманити”. "шетња у парку". Чекамо.
УМЕТНИК И РАТ
Десило се да је разговор са Један дан мање обележио почетак рата у Украјини. А догађаји светске класе не могу да не утичу на уметнике, чак и на оне који у своју музику не стављају политичке поруке. Према бугарском алтернативном бенду, да ли музика треба да одражава стварност или бекство од ње?
Мишо Г.: „Обојица. Једно без другог не може. Музичар је особа као и сви у општем смислу. Ако треба нешто да каже у таквим тренуцима, мора то да уради. Али када говоримо о музичару, то мора да се деси елегантно и смислено, јер се хода по танком леду.
Мишер: „Ми одражавамо стварност док покушавамо да се спасемо кроз музику. Тужан сам што се суочавамо са таквим стварима. Мрзим апсолутно сваки облик агресије, а када причам о ратовима, немам речи“.
Мишо М.: „Сваки дан се суочавамо са сивом свакодневицом, која неминовно утиче на вас. Чак и ако није рат, све што се дешава у свету утиче на наше животе, одражава се на нас. Истовремено, покушавамо да то филтрирамо кроз уметност, јер тако живимо. Не осећају се сви тако, али постоје осетљиви људи који морају некако да извуку агресију из себе. Да нема уметности и културе да трансформише ту енергију, одсекли би главу или тако нешто.
bbabo.Net