Прво ћу покушати да разјасним сврху и надлежност Индустријског суда, а затим да дам упутства како да стигнемо, ко може, ко не може и зашто.

Индустријски суд је коначни арбитар у споровима о индустријским односима.

У тој јурисдикцији има огромну моћ, више него било који други суд. То значи да је то суд који бележи писане пресуде које се затим користе као преседани који се могу цитирати као подршка аргументу у другим споровима.

Једном када се додели награда у вези са одређеним питањем индустријских односа, без обзира да ли се послодавац, запослени или синдикат слажу са тим или не, мора се поштовати. Нема ако или али. То се не може доводити у питање ни на једном суду по било ком основу.

Ако постоји уско питање да ли је приликом доношења одлуке прекршен неки аспект другог постојећег закона, као што је уставни закон или превара, та посебна ствар се може упутити Вишем суду, али ће и даље бити отворено питање првобитних индустријских односа. Индустријском суду да се реши, јер су индустријски односи и право различите дисциплине.

Судије у Индустријском суду морају имати квалификације које нису само правне као што се захтева у другим судовима.

Ни сва питања не могу ићи на суд. Суд је ту за раднике. Менаџери који сматрају да су њихови генерални директори заобишли њихове проблеме или су неправедно отпуштени, не могу поднети своје притужбе индустријском суду, јер они нису радници по закону.

Чудно је, међутим, јер, осим код предузетника и других који поседују посао којим раде, менаџери су такође скоро увек запослени, баш као и радници. Али закон је закон: они су менаџери, а не радници. Међутим, могу унајмити адвокате за хиљаде долара на сат, а ако желе ићи на грађанске судове. Индустријски суд је слободан за раднике.

Полицајци, припадници војске, ватрогасци и затворски службеници такође не могу своје проблеме однети на Индустријски суд. Они имају своје дисциплинске судове.

Као и наставници и припадници Јавног сервиса, због чега тако ретко добијају отказе. Постоје хиљаде (буквално) наставника и јавних службеника, али је релативно мали број чланова комисија служби који би могли да суде у својим дисциплинским питањима. Могу проћи године да се саслуша и утврди случај злостављања детета од стране наставника.

Што се тиче саслушања дисциплинских тужби које укључују било коју од – шта је то? 80.000 државних службеника? Па, да не улазимо у то, али сада разумете зашто је њихова пандемијска „слобода“ била тако оштро критикована, али неисправљена.

Ни сви радници не могу поднети притужбе индустријском суду. Да би се квалификовао, прво, радник мора да се придружи синдикату, да плати улазницу и чланарину за првих шест недеља да би постао члан. Синдикат радника тада мора да се пријави Одбору за признавање, регистрацију и сертификацију да би добио сертификат као признати преговарачки синдикат. (Ово може бити дуготрајан процес, пошто у последње време није било одбора, па су сви морали да чекају да га именује Министарство рада).

Прво, морају доказати да су заиста квалификовани да представљају своје чланове у одређеној јединици за преговарање – обично или месечно или дневно или недељно – тако што се преко 50 одсто радника у јединици за преговарање пријавило за као чланови на добром гласу.

Дакле, званичници морају ући у своје књиге и рачунати. Према закону, да би се сматрали добростојећим чланом у складу са чланом 34, (3) (б) (2) Закона о индустријским односима, радници морају бити чланови са добрим статусом и плаћати хонораре „непрекидно од две године пре него што је поднет захтев за признање или се сматра да је поднет” за синдикат коме припадају да их заступају. Није лако!

Понекад се притужбе могу легално узети као вежба за обуку млађих синдикалних официра. Озбиљан сам.

Ако дође до суда, прво иде на мирење, а ако се странке и даље не нагоде, ићи ће на саслушање пред отворени суд од троје судија.

bbabo.Net