Конкретан пример. Сорте житарица увезене селекције - из Немачке, Аустрије, Белорусије - широко се користе на територији Алтаја. У поређењу са домаћим сортама, дају повећање приноса и до десет до дванаест центи по хектару, а то је у нашој шумско-степској зони. У подножју је повећање још значајније. Све би било у реду, али ако увозне сорте не буду обележене у руском регистру, нећу добити ни један пени државне подршке. Једноставна аритметика: по тренутним ценама, десет додатних центнера житарица даје 1.500 рубаља. Ако сејем руске сорте, онда нећу добити овај обим и овај новац, а држава ће платити само 300 рубаља по хектару. Слажем се, велика разлика.
Поштености ради, рећи ћу да смо вољни да користимо повлашћене субвенционисане кредите. Ово је велика помоћ за фарме укључене у увођење нових технологија. То вам заиста омогућава да направите искорак у високој технологији.
Уопштено говорећи, има довољно ексцеса у односима између власти и пољопривредних произвођача, укључујући и на локалном нивоу. Сељаци понекад слепо јуре за светским тржиштем, али исто ради и регионално министарство пољопривреде, које последњих година снажно препоручује смањење производње пшенице, сунцокрета и хељде у одређеним земљишно-климатским зонама региона, а уместо тога ангажује у уљарицама високе марже. Али уосталом, та иста пшеница нашој земљи доноси много новца, по извозу држимо прво место у свету. У протеклој пољопривредној сезони од извоза пшенице добијено је 35 милијарди долара.
Сељаци се сећају како су за време претходног гувернера власти инсистирале на развоју дубинске прераде у региону, на томе да се извозе само готови производи попут брашна, житарица и сточне хране. Ово је добро, али зашто одустати од производње и продаје житарица за којим постоји стална потражња? А ако постоји стална потражња за хељдом и, сходно томе, висока цена за њу, зашто би онда сељаци одбили да је узгајају? На крају крајева, ми смо то већ прошли у совјетско време, када је Државни одбор за планирање све решавао уместо нас, а у продавницама није било ничега.
По мом мишљењу, регионалне власти треба да воде рачуна о нечем другом. Жетва прошле године није била лоша, али се њена берба претворила у велики тест због киша. Опрема дуго није могла да иде у поље, испоставило се да је зрно мокро - сушаре нису имале довољно капацитета. У нашој фарми мушкарци су радили три месеца без слободних дана на мехтоцима и сушарама (сада морамо да изградимо модеран комплекс за сушење). У многим фармама је била слична ситуација. Ово је један од главних проблема аграрног Алтаја. Већ дуго причају о томе, али се још увек не одлучују. Али на Краснојарској територији већ десет година функционише регионални програм, према којем се пољопривредним произвођачима исплаћује педесет одсто накнаде приликом куповине опреме за сушење. Иначе, такву опрему смо купили од локалне фабрике. На Алтајској територији продали су само две сушаре, иако већ две године раде широм Русије.
Забрињавајућа је и ситуација са производњом пољопривредне механизације. Она једноставно није довољна. Домаћи комбајни су продати годину дана унапред, фармери стају у ред. Међутим, није довољно купити опрему – потребно је још испоручити. Протекло пролеће, између осталог, остаће упамћено по акутној несташици мобилних платформи. Познати фармер из Алејског округа купио је трактор за 36 милиона рубаља и био је сигуран да ће га сигурно добити до почетка пролећне сетве. Трактор је испоручен последњег дана сетвене кампање.
У новој години и ја, као и све моје колеге у аграру, очекујем логичне и предвидљиве поступке државе. Главна ствар је да се не мешате са сељаком.
bbabo.Net