Нећу се фокусирати на узроке или починиоце онога што се догодило. Сигуран сам да је историја мудрија и праведнија од нас. Данас само желим да опишем шта смо изгубили пре 30 година.
За почетак, једноставно по називу, навешћу неке ствари и појаве које су од нас као грађана нестале почетком 90-их. Овде листа можда делује банално, али одражава судбине милиона људи који су своје животе, планове и наде повезали са заједничком земљом и заједничком цивилизацијом.
Даље: пре 30 година, совјетски систем дистрибуције и запошљавања престао је да функционише након дипломирања на универзитету или колеџу. Нешто касније и сам образовни систем је, у суштини, пропао, али и о томе треба посебно говорити. Желим да се фокусирам на дистрибуцију и запошљавање. А поента је не само да су људи изгубили поверење у своју будућност, већ и да су национална економија и образовни систем пре само 30 година престали да буду јединствен систем и од тада су радикално отишли у различитим правцима. Почетком 90-их, ми, генерално, нисмо знали да у већини европских земаља већ постоји систем првог запошљавања, али га ми, у новој Русији, још увек немамо.
Још пре 30 година изгубили смо државу као јединствен национални економски комплекс. Не претерујем сада и скрећем вам пажњу да смо заиста изгубили државу. Није било међурегионалне сарадње, престали су да раде алати за уједначавање економског развоја и квалитета живота, нису постојале доступне шеме за кретање човека по земљи као специјалисте и привредног субјекта. Садашњи монструозни јаз у приходима и квалитету живота у Москви и нафтним регионима, с једне стране, и остатку Русије, с друге, настао је управо тада, пре 30 година. Тада је одједном постало јасно да више не постоји јединствена национална економија. Све сами. Сиромаштво у најбогатијој земљи на свету такође говори о историји од пре 30 година. Списак губитака се наставља...
Такође смо изгубили јединствени систем подршке култури који омогућава да позоришта и музеји постоје у свим крајевима земље. Изгубили смо систем који ствара услове који гарантују појаву ремек-дела у књижевности, кинематографији, музици, па и у уметности и занатима... Ми већ 30 година живимо наслеђе совјетске културе и још нисмо стигли да расипамо то. Можете ли замислити какав заостатак и која маргина сигурности? Иначе, ово важи и за совјетску науку, и за совјетску инжењерску школу, и за совјетску архитектуру и урбанизам и још много тога.
Све смо то имали и успели смо или да то изгубимо, или да продамо, или да све проћердимо.
Руске власти су се пре 30 година из неког разлога сложиле да су административне и, заправо, вештачке границе РСФСР-а, сада одједном постале државне границе Русије. Како је ово могло да се уклопи у свест људи који су тада били на власти? Зар заиста није било очигледно да губитком већине синдикалних република губимо не само људе и земљу, већ губимо и себе? И ово није метафора или фигура говора, ово је систематски приступ. Неки утицаји на животну средину могу бити катастрофално неповратни за систем, након чега систем можда неће бити обновљен. Ово посебно важи за живи систем ...
Када су недавни догађаји почели са терористичким нападом на Казахстан, рекао сам да је Казахстан за нас важан колико и Урал или Волга. Изгубити Казахстан (за нас) је као да останемо без Перма, Јекатеринбурга или Омска заједно. На срећу, руководство земаља ОДКБ донело је мудру и благовремену одлуку. Ово је само пут да пронађемо себе. Иначе, о немогућности уласка Украјине у НАТО и о немогућности распоређивања НАТО трупа у Украјини – не ради се о њиховој независности, већ о нашој самопостојаности...
Али да се вратимо на проблеме… Пре 30 година, између осталог, изгубили смо и независност у спровођењу сопствене финансијске и економске политике. И још га нисмо добили. И ако смо у питањима обезбеђења наше безбедности постигли одређене резултате, онда у финансијском и економском блоку имамо тотални неоколонијализам. Ово је посебна тема, вреди јој се вратити. Само да кажем да ми и даље имамо обим новчане масе у земљи одређен приливом девиза. У ствари, наш емисиони центар се контролише из иностранства.
Зашто све ово говорим? А на то да питање очувања наше цивилизације није само војска, ОДКБ, ЕАЕУ, јака рубља и развијена економија (што је, наравно, тачно!), то је повратак у клуб света моћи које имају стварну политичку, војну, економску и, наравно, културну самодовољност. Таквих центара нема толико: САД, ЕУ, Кина, у будућности – низ земаља БРИКС-а и света у развоју. Очигледно нам је да смо и ми део овог клуба. Будимо реални: тежимо томе, али још нисмо ушли. Губитак себе пре 30 година скупо нас је коштао. Још се нисмо опоравили од те катастрофе, нису још све зарасле, нису све повреде и њихове последице превазиђене.
Свака модерна цивилизација стоји на три стуба: безбедности, економије и културе. Морамо бити заштићени, економски развијени и културно комплексни. Све је то било у СССР-у, чак иу најтежем периоду касних 80-их. Свет се мења, али законе развоја цивилизација, као ни законе гравитације, нико није поништио. Људи, значења, новац ће нам се привући ако створимо услове за репродукцију живота – економског, културног, људског. Имамо шта да понудимо Граду и Свету. Морамо да будемо смелији, смелији и самоуверенији.
И у закључку, важна напомена: немамо другог начина. Мораш бити вођа или ћеш бити вођа. Протеклих 30 година показало је да у светској политици, економији и култури нема споредних улога: или главне или статисте. Не желим да будем у маси и сигуран сам да о томе не сања ни већина мојих сународника широм СССР-а. А ако је тако, онда на посао, другови!
bbabo.Net