Али ако је ово много јасно, покушај да се нешто уради по том питању је као покушај да се Земља окреће од истока ка западу. Јер сами процеси које треба да реформишемо су, наравно, и мотори продуктивности, раста, просперитета и (наизглед) напретка. Даље, упркос чињеници да на свету никада није било толико богатства или толико богатих људи, велики део сиромашних у свету и даље живи у материјалном и енергетском сиромаштву.
То оставља терет промене понашања — неку врсту моралне трансформације — директно на онај део човечанства који ужива у обиљу добара и услуга доступних у данашњем свету. Да ли бисмо ви и ја, који спадамо међу 20 одсто најбогатијих на свету, могли да смањимо потрошњу како бисмо дали простор другима да повећају своју, а да притом одржимо људске емисије у сигурним границама?
Сигуран сам да бисмо могли. Али, нажалост, све у вези са нашим политичким и економским системима је намештено да бисмо веровали и понашали се другачије. Уобичајени начин размишљања о животу под капитализмом – посебно његов модерни сој који се зове неолиберализам – је да нема ничег лошег у томе да желимо све новије и скупље ствари све док то можемо да приуштимо.
А то је потезање конопца које се немилосрдно одвија у нашим животима, јер једна страна нашег доба вапи „мање“, а са друге стране долази одговор „више“. Можемо ли очекивати да одгајамо нашу децу у таквом универзуму — зараженом когнитивним вирусом који је психолог Оливер Џејмс незаборавно назвао „афлуенца“ — и да ипак очекујемо да ћемо живети са интегритетом према себи и према планети?
ибУпркос чињеници да никада није било толико богатства, велики део сиромашних у свету и даље живи у материјалном и енергетском сиромаштву. /б
Цхандрахас Цхоудхури
/иНије ли парадоксално схватити да човечанство никада није упознало толико материјалног изобиља као што је у последњих 50 година од својих 200.000 година постојања, а ипак толико много нас осећа да немамо довољно? Вреди размислити о помисли да је наша врста некако преживела десетине хиљада година оскудице, али нема психолошку одбрану, очигледно, од завођења обиља.
Ово не пориче да толике људске тежње — благостање, сигурност, самопоштовање, независност — имају своју основу у материјалном животу. Одрастајући у Индији у којој многи сиромашни људи нису имали пар папуча, јели три оброка дневно или поседовали телевизор, данас осећам огромно задовољство сазнањем да су милиони људи добили приступ овим стварима и својим слободама.
Супротно томе, видим велику транснационалну класу веома добростојећих, обично добро образованих људи потпуно заокупљених — намерно користим ту реч — бескрајним жељама које су вештачки подстакнуте рекламом и тржиштем, који се представљају као ништа више од колаж брендова и мерење других по истом стандарду. Ово ми се чини чудном трансформацијом слободе и интелигенције у зависност и конформизам.
Наравно, жеља за бољим животом је дубоко укорењена у људској природи. У супротном, никада не бисмо остварили невероватан напредак који нас је довео до наше садашње станице.
И шта сад? Одговор је, можда, покушати да се обогатимо у уживању у стварима, а не у њиховом гомилању. Пар добрих ципела, лагано изгужваних али и марљиво углачаних једном месечно; једна блуза која траје деценију уместо пет које заврше на депонији у Африци или Азији; оброк куван код куће уместо путовања у Мекдоналдс — у намерним гестовима попут ових лежи наше искупљење од вируса компулзивне и неодрживе потрошње.
Наша способност да производимо робу у нашој историјској фази је толико огромна да је довела до стварања бесконачног броја жеља које јој одговарају. Али, како нам климатске промене и наша сопствена боља природа говоре, ако ће милиони нас овако живети, неће проћи много времена пре него што живот учинимо трајно неспособним за живот.
и/и
bbabo.Net