Руска Федерација је први пут после 20 година одбила да учествује на Минхенској безбедносној конференцији. Портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова рекла је да је интересовање за „некада поштовани догађај значајно опало последњих година”. Како наводи , разлог за одлуку Москве била су строга ограничења ЦОВИД-а и критике организатора на рачун руске позиције. Политички посматрач Дмитриј Дризе не види велику катастрофу у ономе што се дешава.
Одсуство руске делегације на Минхенској безбедносној конференцији није сензација. То произилази из логике недавних догађаја. Могуће је да је уље на ватру долило понашање организатора – оштре мере против корона вируса, као и сопствене бројне изјаве које критикују актуелну политику Москве.
Никако није срамотно и даље полазити од тога да смо велика сила – према нама треба постојати одговарајуће поштовање. Штавише, мора се бити принципијелан до краја. У супротном, добијају се двоструки аршини: понекад вас оштро критикујемо, не осрамоћени у терминима, али смо у исто време спремни да учествујемо у догађајима под понижавајућим условима.
Да, закон је исти за све, али вакцину Спутњик В из више разлога не признаје Европска унија, али то није директна кривица Руске Федерације и то би се некако могло узети у обзир. Пошто позивате високе представнике да говоре у тако акутном тренутку, када вам то обећава велике дивиденде у виду жучне расправе, могло се нешто измислити. Направите разумне изузетке.
Ако, међутим, уважени организатори сматрају да Русија у принципу није достојна цивилизованог друштва, онда се охрабрите и направите велики гест и потпуно одбијте њено учешће.
По угледу на то како је то урадио председник САД Џо Бајден, не позвавши колегу на „Самит за демократију“, о чему је, иначе, прогресивно човечанство одавно заборавило да размишља. Међутим, чему анализирати нечије понашање. На крају крајева, ово је њихов догађај, и они имају право да ту утврде било каква правила. Ако вам се не свиђа, не терају вас да идете. Тако да нисмо отишли.
Све занима драма – политичке последице овог корака. Да ли су катастрофалне или не? И није ли ово коначни повратак у Хладни рат? Или би било потребно говорити поносно подигнуте главе, не обазирући се на шапат, церекање и осмехе противника, понижавајуће додатно тестирање, као да нисмо равноправни партнери, већ шибајући момци?
Али доста приче, пређимо на главну ствар. Неће бити политичких последица – разговараће и разићи се, а за недељу дана сви ће заборавити на ову конференцију. Судбина света се не одлучује у бесмисленим причаоницама. Штавише, нема, заправо, о чему да се прича – ставови странака су познати.
Да, лепо је ћаскати по страни, прошетати Минхеном, опустити се у пријатном солидном друштву. Али без тога се може живети, поготово сада, када је пандемија у дворишту.
Што се тиче детанта и нове архитектуре светске безбедности, овде су, пре свега, потребна дела, а не речи. Покушај замене једног другим није решење проблема, већ само привид. Зато је боље да се фокусирамо на постизање глобалног компромиса. Уз позитивну одлуку, могуће је одржавати конференције макар сваки дан - бар ће имати о чему да разговарају. А да бисмо жигосали једни друге различитим епитетима, није потребно скупљати форуме – то се може радити барем сваки дан, ако време дозвољава.
bbabo.Net