иОд њене улоге у бруталном полицијском убиству Жана Шарла де Менезеса до њених напора да сузбије кључни извештај о илегалним журкама због затварања у броју 10, комесарка Мет полиције Кресида Дик је симбол свега што је труло у УК./и

Тадашњи трагични догађаји били су веома различити по тону од безобразне фарсе премијера Бориса Џонсона. У једном погледу, међутим, две епизоде ​​су директно повезане.

Почело је на огромном нивоу. Међународни олимпијски комитет је 6. јула објавио да додељује Игре 2012. Лондону. Пошто је Париз био очигледан фаворит, реакција је била еуфорична. Стотине људи окупило се те ноћи да прослави на Трафалгар скверу.

Али расположење је нарушено следећег јутра са четири самоубилачка напада на транспортни систем главног града. Погинуле су 52 особе – сви становници Лондона, 18 националности – а више од 700 је повређено. Био је то најгори терористички напад у Уједињеном Краљевству откако је лет 103 оборен изнад Локербија 1988.

Сви су имали причу од тог дана, чак и ако је била свакодневна: морали су да се муче 16 км (10 миља) кући с посла јер је сав транспорт био обустављен. Случајни избори – пропустити воз за 30 секунди, изабрати одређену руту – постали су одлуке на живот или смрт. Превише људи се уопште никада није вратило кући, или је било трајно осакаћено.

Две недеље касније, 21. јула, нападачи су погодили још четири тачке на транспортној мрежи. Овог пута бомбе нису експлодирале како треба, уз само једну веома лакшу повреду. Али четири бомбардера су побегла.

Пошто нису очекивали да ће преживети, нису покривали лица током напада. Покренута је масовна потрага, са сигурносним камерама на којима су осумњичене особе – сви изгледају из Сомалије, Еритреје или Етиопије – где год да погледате.

Један од нападача оставио је чланску карту теретане у једној од неексплодираних торби са адресом у Тулсе Хилу у јужном Лондону. Зграда, троспратница са више станова који деле исти улични улаз, стављена је под надзор.

Када је Жан Шарл де Менезес изашао са ових заједничких улазних врата следећег јутра у 9.30, требало је да буде очигледно да он није један од бомбаша. 27-годишњи бразилски електричар који се пробијао на позив у Килбурн, на другој страни Лондона, нимало није личио на осумњичене.

Упркос томе, дежурни службеник је одлучио да заслужује даљу пажњу. Јављајући се у штаб, добио је инструкције да прати каменолом и не дозволи му да уђе у цев. Неколико полицајаца у цивилу сада се придружило надзору на краткој вожњи аутобусом до Брикстона, терминала кроз који се свакодневно крећу путници јужног Лондона на подземну мрежу.

Пошто је транспортни систем још увек био у хаосу, станица је затворена па је Жан Чарлс, несвестан да га прате, кренуо да пешачи три четвртине миље до Стоквела, следеће станице уз линију.

Стигао је тамо око 10 сати. Узео је бесплатне новине да их прочита у возу, искористио је своју Оистер картицу да прође кроз аутоматске баријере, а затим се спустио покретним степеницама. Воз који је кретао ка северу је стизао док се приближавао дну па је појурио на перон, ушао и нашао седиште. Неколико секунди касније, три наоружана полицајца су га пратила у кочију и пуцала му седам пута у главу.

Добро сте прочитали. Седам пута. У глави.

До средине поподнева, комесар метрополитенске полиције сер Ијан Блер рекао је новинарима да је пуцњава „директно повезана са текућом и растућом антитерористичком операцијом“ и да је де Менезес био изазван, али је „одбио да послуша“. Тај последњи део није био тачан: није било изазова. Следећег дана полиција је такође била принуђена да призна да мртви човек није носио бомбу или било шта сумњиво. Он није имао никакве везе са неуспелим бомбардовањем.

Ипак, дезинформације су испумпане путем медија: понашао се сумњиво јер је закочио баријеру (није тачно) и носио је гломазан капут (потенцијално покривајући самоубилачки прслук) по врућем времену (такође лаж).

Истина је била да је инцидент био хорор емисија, са ужасно некомпетентним надзором, лошом комуникацијом, а затим и лажним брифинзима док је Мет наставио да клевета невиног човека којег су његови службеници убили.

Комесар је проглашен кривим и његова канцеларија је кажњена са 175.000 фунти (236.250 долара тренутно). Лош мирис се залепио за Иана Блаира и он је на крају био приморан да поднесе оставку. То није спречило његово уздизање у Дом лордова: лорд Блер од Боутона је сада неизабран доживотни посланик.

Шта је са особом која је издала наређење да прати и убије човека који нимало није личио на осумњичене? Сигурно су сносили последице?

Као да то није било довољно у стомаку, она је такође награђена Краљичином полицијском медаљом, проглашена за команданта Британске империје, а затим је добила ДБЕ, тако да је сада Даме Црессида Дицк. Само у Великој Британији можете успети у тако спектакуларном стилу.

А сада је поново у вестима. Она је жена чији су службеници делили казне обичним становницима Лондона који су седели на клупама у парку током затварања, насилно су одвлачили жене са бдења у знак сећања на Сару Еверард, коју је отео и убио полицајац, а затим је увреду појачао позивајући се на тај убица, са гротескним потцењивањем, као „лош 'ун”.

Даме Црессида има различите стандарде када је реч о моћима које су у питању. Када су се појавиле приче о кршењу правила у Даунинг Стриту, Мет је изнео апсурдну тврдњу да није истраживао злочине почињене у прошлости, а затим рекао да нема доказа о кршењу закона. Када су се суочили са тим доказима пуним кофера, оно је наредило да се укине кључни извештај који би открио истину без сумње.

Док ово пишем, појавио се проклето нови извештај о полицајцима Мета који се шале о ударању и силовању жена усред културе ужасног расизма, мизогиније и хомофобије у полицијској станици у срцу Лондона. Вест је подстакла позиве на Дикову оставку: она је морала да зна колико су ти ставови били распрострањени, чак и док је држала високоумне говоре о високим стандардима понашања у оквиру својих снага.

За свакога ко се сећа догађаја из јула 2005, лоше расуђивање и ужасно понашање институције коју води Кресида Дик су болесне, али не и изненађење. Овај неспособни рушилац пустоши, награђен на сваком кораку, симбол је свега трулог у нашој земљи.

Поштоваћемо успомену на Жан Шарл де Менезес ако јој коначно покажемо врата.

ибСтавови изражени у овом чланку су ауторови и не одражавају нужно уреднички став./б/и

bbabo.Net