Често ме оптужују да сам превише наклоњен левичарским идејама. Е, сад ризикујем да будем жигосан као ултралиберал и циник, који, као што знате, „увек погрешне људе“. Али ипак ћу написати: наша социјална политика је заиста парадоксална. То је апсурдно, неправедно и понижавајуће. Али то није баш горко - страшно је што се чини да се људима ова политика допада. Он се у потпуности слаже са овом политиком и зарад новчића данас је спреман да се сутра одрекне сигурности.

У чему је парадокс руске социјалне политике? Изненађујуће комбинује промоцију зависности и социјални дарвинизам. Како је то могуће? Као шизофренија. И у том смислу, чак може изгледати врло логично (као што ментално болесни људи понекад могу изгледати врло разумно). Може ли идеја о циљаној помоћи, на пример, бити неправедна? Да ли је погрешно издржавати болесне и сиромашне снагом здравих и богатих? Да ли ово треба да буде увредљиво за јаке и паметне, који увек побеђују у природној селекцији? Изгледа да није. Али ако пажљиво погледате шта се дешава, онда се све окреће наглавачке. И циљана помоћ из године у годину иде све на исту адресу (и тамо пада као у црну рупу), а несрећни нису баш увек толико несрећни, а имућни нису баш увек толико богати, већина само оре за троје .

Тест потребе је лажан јер претпоставља да је подршка потребна само особама чији су званични приходи испод егзистенцијалног нивоа. Прво, немогуће је наставити од прихода без узимања у обзир трошкова. Друго, немогуће је не узети у обзир какву имовину поседује потенцијални прималац државне помоћи. Јер онда испада да подршку у износу од два егзистенцијалног минимума (дечији додатак плус ГСП) примају нерадна самохрана мајка која живи у трособном стану своје баке, и породица са двоје деце, у којој мајка ради као учитељ, а отац је педијатар на клиници, дајући плату и по за хипотекарну пејку, не прима ништа од државе, осим идеје о том ​​социјалном дарвинизму (Спин? Дакле врти даље!). Треће, још увек морате некако да повежете званичне приходе или њихово одсуство са стварном потрошњом (што уопште није тешко проверити). Јер та иста самохрана мајка у бабином трособном стану заправо без уговора може лако да изда две собе студентима и тако без посебног труда прима још две минималне зараде. А сада самохрана мајка има скоро 50 хиљада рубаља месечно за себе и дете, плус доста слободног времена, а породица државних службеника, која много и нервозно ради, након плаћања хипотеке, има 30 хиљада за четворо. Тако уврнута правда.

Могућност злоупотребе лежи у чињеници да се помоћ пружа у већој мери у виду конкретних новчаних износа. Да, још увек имамо довољно немонетизованих мера социјалне подршке, али у ствари многе од њих не функционишу. Добијање снижених лекова је још једна потрага, понекад морате да обиђете десетак апотека да бисте пронашли прави лек (не, онлајн услуге не штеде увек, информације о присуству/одсуству лекова се ажурирају са закашњењем). Пакети намирница се лако могу комплетирати без кашњења. На бесплатну обуку преко служби за запошљавање можете чекати месецима.

Наравно, новац је лакше и згодније давати и узимати. Није, међутим, лако контролисати и известити. Али то није оно што ми имамо – у ствари, наша социјална подршка је бесплатна. За примаоце бенефиција за будућност не постављају се апсолутно никакви услови: ни захтев да се у одређеном року нађу посао, ни услов да се науче ново занимање, па чак ни услов да бар правилно васпитавају своју децу, којима се исплаћују накнаде – ништа.

Бесплатно је свакако задовољство. Уз правилан развој друштва и људске свести. Али, авај, нешто не изгледа као да су наши људи дорасли указаном „повењу” (у ствари, не ради се о поверењу, већ о равнодушном откупу). Срео сам примаоце социјалне помоћи који су се хвалили, па чак и поносили, како су паметно намирили рачуне за јавни трошак. Неко је примао новчане исплате, говорећи: „Барем чуперак вуне од црне овце“, а неко је признао да је толико дубоко заробљен у тему да је примао бенефиције од државе у износу већем од просечне плате у региону. Али јавног новца нема. А надлежни су тога итекако свесни и зато играју ове игре са поделом бенефиција – добро је бити добротвор на туђ рачун. „Државни новац“ су порези радних људи. Ко је онда „црна овца“? Црна овца, јесам ли ја, ученица са пола радног времена, вишеструка државна школа, мајка троје деце, не примам никакве нове фенси бенефиције?

Не, не кажем да није потребно подржавати људе који се нађу у тешкој ситуацији. Не кажем да су већина примаоца помоћи некакви несавесни људи и паразити. Свестан сам, нажалост, да је посебност Русије такозвано „радно сиромаштво“ (упадљиво ружна појава). Али има и много злоупотреба. Већ много. Већ су се појавиле многе фиктивне самохране мајке, које у стварности живе са очевима своје деце. Већ постоје фиктивно разведене породице – након што је од лета уведен нови додатак за самохране и разведене родитеље, неколико мушкараца ми је писало да су одлучили да искористе ситуацију. Дакле, имаћемо примаоце бенефиција у неколико генерација, као у САД, где социјални радник у неком Харлему прво прими мајку, па ћерку, па унука – а нико не ради.

иЗлоупотреба друштвеног поверења можда није ни намерна, већ је настала искључиво из незнања и глупости. Да, то се дешава чешће. Али да ли је заиста важно када то води у неправду?/и

А неправда је у томе што једни док примају више бенефиција одједном, други ору два-три посла (за себе и тог момка) и уопште не примају социјална давања. Такве користи, заједничке свима, треба да буду здравствена заштита и образовање. Али све је то веома тужно. Човек који много ради не може себи да приушти забаву у виду лова на карту до државне клинике и стајања са овом, чудом зграбљеном картом, у дугим редовима. Вредни човек има много мање могућности да помогне својим школарцима који су слетели на даљину (мада је парадокс да из неког разлога ипак боље контролишу студије своје деце од незапослених мајки). За вредну особу важи само закон џунгле.

Једног дана ми је један несрећни прималац свакојаких субвенција, бенефиција и бенефиција приметио да они који раде и зарађују више од просека имају и своје бонусе. И прилично велика. На пример, пореске олакшице. Али који су то одбици? Ово је само прилика да од своје зараде врате у касу уплаћени проценат. И ова могућност је ограничена у количини. На пример, приликом куповине некретнине можете вратити највише 260 хиљада рубаља, без обзира да ли купујете гарсоњеру за три милиона или трособан стан за петнаест. Обично људи враћају овај новац једну или две, највише три године, а затим плаћају порез још 20-30 година, допуњавајући буџет земље.

Многодетна мајка са ниским примањима може да добије истих 260 хиљада бенефиција за годину дана, а онда ће добити још годину, па још, и још једну. Пошто имамо одвојена плаћања за децу до 1,5 године, одвојена плаћања до 3 године, посебна плаћања до 7 година, одвојена плаћања за децу из једнородитељских породица, и даље постоје разне врсте накнада. Није јасно, наравно, зашто држава, преко социјалних служби, не би требало да помогне овој мајци у службеном запошљавању (можете покупити неке опције и са скраћеним радним временом и радом на даљину) или око школовања, ако је управо њено одсуство то спречава жену да бар нешто заради. Није јасно зашто се сматра ситним и сељачким да се провери да ли несрећна жена зарађује маникир код куће или чисти викендице, и да се при обрачуну бенефиција узме у обзир чињенице о овим нестабилним зарадама.

Не, можете, наравно, без свих ових невоља. Можете генерално укинути социјалне услуге и огромну бирократију повезану са њима. Само узмите и уведите некакав безусловни приход за све. Не? Превише страшно и скупо? Затим треба да се удубите у различите ситуације, да се бавите сваком појединачно, а не да одбацујете ситнице. Онда не смемо заборавити на заједничка социјална давања. Тада је потребно отворити радна места, повећати продуктивност рада, подићи плате. Не смемо дозволити да друштвена подршка код људи негује инфантилизам и несамосталност. И што је најважније, принцип правде се не може занемарити.

иАутор износи своје лично мишљење, које се можда не поклапа са ставом уредника./и

bbabo.Net