иАпартхејд Израел не би требало да ужива афричко признање, баш као што апартхејд Јужна Африка није./и
Већ месецима се Афричка унија врти у ветру око питања давања Израелу статуса посматрача. У јулу прошле године, председавајући Комисије АУ Муса Факи Махамат контроверзно је акредитовао државу апартхејда, узнемиривши две деценије дугу политику континенталне организације о бојкоту израелске државе и изазвавши протесте бројних држава чланица предвођених Јужном Африком и Алжиром. То питање је требало да буде стављено на гласање на годишњем самиту шефова држава одржаном раније ове недеље у главном граду Етиопије, Адис Абеби.
Међутим, упркос непотврђеним извештајима који се приписују алжирској делегацији да је Махаматова одлука требало да буде поништена, или можда зато што ће то бити, гласање је одложено за следећу годину, што је у суштини значило да ће његова одлука трајати бар до тада. Према новоизабраном председавајућем АУ, сенегалском председнику Меки Салу, постојао је страх да би то питање поделило организацију, која радије ради ствари консензусом.
Оптика није била добра. Гласање је заказано само неколико дана након што је Амнести интернешенел, једна од најстаријих и најкредибилнијих међународних организација за људска права, потврдила статус Израела као државе апартхејда, након што је истражила како се односи према Палестинцима, како према грађанима Израела тако и према онима који живе под израелском војном влашћу у окупираној територије.
Афричке земље, које су деценијама прогониле Јужну Африку због њене праксе апартхејда против њене црначке већине и стајале раме са Палестинцима у њиховој борби против израелског колонијалног угњетавања, јавно прихватање државе апартхејда како би се очувало сумњиво јединство је очигледно корак у погрешном правцу.
Извештај Амнестија је Махаматову првобитну одлуку приказао у ужасном светлу. Још горе је чињеница да то није први извештај који означава израелско поступање према Палестинцима као апартхејд. У ствари, мање од три месеца пре наглог заокрета АУ, Хуман Ригхтс Ватцх, још једна угледна глобална институција за људска права, такође је закључила да је Израел крив за апартхејд.
Бранећи своју одлуку, Махамат је истакао да је већина афричких земаља признала Израел и успоставила односе са њим, те да је већина тражила такву акредитацију. Он је такође тврдио да би акредитовање Израела било не само у складу са доследним позивом АУ за решењем две државе у Палестини, већ би му такође обезбедило средство за заговарање палестинских права.
Проблем са његовим аргументом је у томе што игнорише штетну последицу његове одлуке – прихватање Израела чији је разлог за оснивање, да цитирам бившег премијера Бењамина Нетањахуа, да не буде „држава свих њених грађана... [већ] национална држава јеврејског народа”. Да АУ да легитимитет ентитету који и у декларацији и у пракси искључује део свог становништва и брутално окупира и краде туђу земљу, представља издају сопствене историје афричке борбе против бруталне колонијалне окупације и одузимања имовине. Легитимизација је главна последица, као што показује прослављање акредитације од стране израелског министра спољних послова Јаира Лапида као „јачања структуре израелских спољних односа“.
Ретко се могу чути слични апели да се не делегитимизује једина палестинска држава на свету (што израелски политичари и званичници редовно и јавно раде). Нити, претпостављам, не би било много западњачких симпатија за успостављање било којег броја „јединих“ етничких држава на свету негде другде на свету. Да ли би Шпанци, на пример, били задовољни једином баскијском државом на свету?
Али што је много важније, државе апартхејда не треба да буду легитимисане, а камоли да им се призна право на постојање. Иако је међународни систем држава анархичан и има доста неугледних и опресивних режима, то не би требало да значи да било шта иде. АУ је у бројним резолуцијама већ приметила одбијање Израела да игра по утврђеним правилима. Акредитовање серијског прекршиоца резолуција УН, државе са званичном политиком етничког чишћења и апартхејда, која је посвећена бесконачном одржавању бруталне колонијалне окупације, остаће ужасна мрља у досијеу АУ и Махамата.
ибСтавови изражени у овом чланку су ауторови и не одражавају нужно уреднички став./б/и
bbabo.Net