Тренутна подела у Афричкој унији око статуса Израела као посматрача је симбол већег сукоба који би потенцијално могао да подели највеће политичке институције афричког континента.
Имајући на уму успехе Израела, мало је доказа који би указивали на то да су палестинске власти икада покренуле значајну и координисану контра-кампању у Африци да поврате подршку региона који је годинама служио као окосница међународне солидарности са палестинским народом. Ова солидарност је илустрована у безбројним изјавама афричких лидера у прошлости, попут оне танзанијског вође националног ослобођења Мвалимуа Јулијуса Њеререа, који је рекао: „Никада нисмо оклевали у нашој подршци праву народа Палестине да има своје земљиште.” Ову идеју су поновили бројни афрички лидери у безброј наврата током година.
Сама солидарност Африке са Палестином била је заснована на палестинској и арапској солидарности са Африком. Историјски гледано, Палестинци су своју ослободилачку борбу видели у истом контексту као и ослободилачке борбе многих афричких нација против западног колонијализма. Ово објашњава формулацију горе поменуте Резолуције 77 (КСИИ), која је изједначила између „расистичког режима у окупираној Палестини и расистичких режима у Зимбабвеу и Јужној Африци“ пошто су сви засновани на истом „заједничком империјалистичком пореклу... (и су) органски повезани у својој политици усмереној на репресију достојанства и интегритета људског бића.”
Много тога се променило последњих година, не само од стране многих афричких нација, већ и од стране Палестинаца. Обновљена „борба за Африку“, коју заговарају САД и друге западне земље, као и Русија, Кина и Израел, тера многе на континенту да следе „прагматично“ размишљање, напуштајући стари дискурс ослобођења и деколонизације у корист грандиозног језик наводне технолошке иновације и себичног нагласка на борби против тероризма.
Са Израелом који се представља као „суперсила у успону“, многе афричке земље се постројавају, купујући израелске беспилотне дронове, дигитално праћење и технологију надзора.
ибСолидарност Африке са Палестином је сама по себи била заснована на палестинској и арапској солидарности са Африком./б
/иФаки је можда израчунао да је дипломатски тријумф Израела у његовој и другим афричким земљама последњих година значио да је Африка спремна да безусловно пригрли Израел и да деценије афричко-палестинске међусобне солидарности неће ни најмање утицати на афричку Одлука синдиката. Фебруарски самит је, међутим, показао супротно, наиме да Африка још није подлегла притисцима Запада и Израела и да Палестина наставља да има јаку политичку групу на континенту, упркос многим недостацима палестинског руководства.
Чврста подршка коју Палестина ужива међу утицајним блоком у Афричкој унији, поред популарне подршке коју палестинска ствар и даље добија широм Африке, указује да, упркос грешкама из прошлости, Палестина остаје централно питање на континенту. Међутим, да Израел не би крунисао своје дипломатске тријумфе у Африци статусом посматрача АУ, Палестинци и њихове присталице морају брзо да формулишу контра-стратегију. Требало би да раде руку са афричким владама које одбијају израелско чланство и да мобилишу бројне организације цивилног друштва широм континента да пошаљу снажну, колективну поруку Израелу да није добродошао у Африку. Регион који је платио, и наставља да плаћа, високу цену за колонијализам, неоколонијализам и апартхејд, нема потребе да „послује“ са другим колонијалним режимом апартхејда.
и/и
bbabo.Net