У Москви је на Дан заљубљених било сунчано – и временски и политички. Чинило се да је дух универзалне љубави и некада популарни слоган „маке лове нот вар” („маке лове, нот вар”) чак продрли и у дворане Кремља, у којима је Путин двојици Сергеја поклонио две публике приказане на ТВ-у – „министар мира“ Лавров и „министар рата“ Шојгу. Укратко: рат, о коме се на Западу врло вероватно труби већ више од недељу дана, отказује се или бар одлаже.
Уместо да командује „напред у напад!”, Путин је играо на деескалацију – упутио је Лаврова да настави преговоре са Западом.
„Желео бих да саслушам и вашу анализу и ваше предлоге у вези са реакцијом на одговоре добијене из Вашингтона и Брисела“, рекао је ВВП руском министру спољних послова на почетку њиховог састанка и био помало неискрен. И слушање Лавровљевих разматрања о одговорима Запада, и доношење председничке одлуке на основу ових закључака – у време када је на ТВ приказан састанак председника и министра у Кремљу, све је то већ била прошла фаза за руске власти. Смисао акције је био потпуно другачији – у јавном саопштавању нашег одговора Западу у облику који је морално удобан за Путина: Лавров тражи још једну шансу да преговара са Западом, а Путин великодушно пристаје.
Још једна предност формата који је изабрао председник (или, у овом случају, врховни политички кореограф) је то што је Лавровљев детаљан извештај о позитивним и негативним аспектима одговора Запада омогућио „колективном Кремљу“ да покаже како размишља и како доноси одлуке. Извештај шефа Министарства спољних послова свео се на две тезе, које су већ више пута изговарали и сам Сергеј Викторович и бројни стручњаци: о „главној тачки дневног реда“ - питању неширења НАТО-а - добили смо потпуну батинање, али на споредна питања (која заправо далеко нису споредна) реакција је била много конструктивнија.
Даље, у политичком наступу (представи – у смислу увежбавања свих примедби и одлука) дошао је врхунац. Председник се распитивао о предлозима Лаврова за даље деловање, чуо од њега очекивани одговор – као министар спољних послова верујем да увек постоји шанса за преговоре – и дао своју љубазну дозволу за то.
То је то, завеса - тачније, није још сасвим завеса. Неколико минута касније, на телевизији се појавио руски министар одбране Сергеј Шојгу, који је, наглашено лежерно, известио председника о напретку маневара великих размера који су толико уплашили Запад, са посебним нагласком на пацифичко стратешко позориште. У овом чину „спектакла” изостала је политичка драматургија и свакојаки кулминациони моменти, чини се, као такви. Али у овом њиховом одсуству лежи политичка драматургија највишег полета.
Наглашено рутинска природа комуникације председника Русије и министра одбране приказана на телевизији била је суптилно троловање Запада. Као, да ли се ви тучете у хистерији због нашег "брзог напада на Кијев?" Па, добро, ми заправо разговарамо о борбеној готовости трупа на Далеком истоку!
Како треба тумачити све ове одлуке Кремља? На први поглед изгледају као Путинова предаја ставова које је раније изнео и политичко повлачење руског председника. Али таква теза се заснива на веома сумњивој претпоставци: објавивши сет својих ултимативних захтева Западу крајем прошле године, БДП је или рачунао на њихово безусловно прихватање, или је био спреман да започне рат. Шансе за први, као што су сви стручњаци одмах приметили, биле су нечувено мале, а други није обећавао Русији никакву стварну корист.
Одбијајући да буде талац сопствене реторике, Путин је свима дао прилику да одахну. Али зар цена ове олакшице није губитак образа Русије (обећали су да ће лупити, али нису лупили – то не раде озбиљни дечаци)? Да ли смо нешто добили дводелним маневром: прво брзо ролл-он, а затим једнако брзо враћање уназад?
Да ли сам превише оптимиста по питању ствари? Можда. Али треба запамтити да је Путинова велика игра далеко од краја. Одлуке ГДП-а на Дан заљубљених омогућиле су му да поврати слободу маневара. Слобода, коју ће у будућности моћи да искористи за разне акције, не искључујући акције у стилу слогана „можемо поновити“, који је некима веома омиљен у Русији. Укратко, дефинитивно је прерано да се коначно пређе на потпуно миран начин постојања. Ако након враћања следи враћање уназад, онда враћање прати ново враћање уназад.
bbabo.Net