Немачки канцелар Олаф Шолц, који је управо посетио Украјину, допутовао је у Москву на разговоре са руским председником Владимиром Путином. Поступци шефа немачке владе изгледају сасвим логично, с обзиром на растућу хистерију о могућој инвазији руских трупа на украјинску територију. Међутим, не одобравају сви паралелне посете Кијеву и Москви. Истовремено, Шолц, који очигледно покушава да избегне прелазак сукоба у „врућу” фазу, има мало маневарског простора. Схватили смо шта је суштина источноевропске турнеје канцеларке и до чега она може да доведе.
Став Немачке о руско-украјинској конфронтацији је одавно познат. Олаф Шолц, који је заменио Ангелу Меркел на месту канцелара, више пута је јасно стављао до знања да је Берлин на страни Кијева, али је и даље спреман за дијалог са Москвом.
Такви ставови су сасвим разумљиви, постоје најмање два разлога. Прво, Немачка остаје један од четири учесника такозваног „нормандијског формата” – дугог преговарачког процеса у који су, поред Немачке, укључене и саме Русија, Украјина и Француска. Упркос застоју активности Квартета, сви његови чланови признају да је само у оквиру ове групе реална перспектива насеља у Донбасу. Понављале су се гласине о могућности проширења „нормандијског формата” укључивањем САД и Велике Британије у преговоре, али су спекулације лебдјеле у ваздуху. Као резултат тога, Немачка је та која остаје „локомотива“ процеса, иу овом контексту, канцеларкин пут је сасвим разумљив.
Други аспект је личнији. За време Шолцовог претходника Немачка се етаблирала и као неформални лидер ЕУ и као једина западна сила способна да води дијалог са Русијом на равноправној основи, упркос општој критици политике Москве из иностранства. Значајну улогу у томе одиграла је међуљудска „хемија”, како се каже, између председника Путина и канцеларке Меркел. И, иако Шолц представља другачије политичко крило од бивше шефице владе, он очигледно не би желео да изгуби бодове које је она зарадила. Контакти дуж линије Берлин-Москва у овом случају остају приоритет.
На Западу, међутим, прилагођено тренутној ситуацији формата „сутрашњег рата“, Шолцова уравнотежена позиција доживљавана је на два начина. Неки политичари и политиколози су заиста видели континуитет у односу на Меркелову у канцеларкином деловању. Опозиционо оријентисане снаге замериле су шефу владе што сада није време за „преговоре са Путином”. То су, посебно, инкогнито изјавили чак и поједини чланови Социјалдемократске партије Немачке (СПД), чији је члан Шолц.
Посета немачке канцеларке Кијеву прошла је без изненађења: шеф немачке владе је поновио да је његова земља спремна да брани Украјину у случају „руске агресије“. За украјинске власти, које су очигледно научиле из одбијања Немачке да им испоручи убојито оружје, ово је, по свему судећи, довољно – постоји медијски ефекат, шема „стране земље ће нам помоћи“ и даље функционише.
Утолико су занимљивији резултати Шолцових разговора са Путином. С обзиром на пандемију и друге околности, двојица лидера готово да немају искуства у међусобној комуникацији, а не примећује се ни лична „хемија“ коју је председник Руске Федерације имао са Меркеловом. А канцеларка је у овом случају спутана у средствима било каквог притиска на Москву. Јасно је да на преговарачком столу није била само украјинска криза, већ и, на пример, судбина Северног тока 2. Међутим, гасовод, који је масовно критиковао колективни Запад, има много присталица у самој Немачкој. И то га чини кориснијим средством за Москву него за Берлин (о томе, генерално, редовно говоре амерички званичници).
Подсетимо, такође је неопходно водити преговоре са Немачком са Русијом са освртом на наслеђе Ангеле Меркел. Москва је, придруживши се Нормандијском формату, одмах изјавила – а затим више пута поновила – да није страна у сукобу у Украјини, и то је узето у обзир у Берлину. Сада је Шолц под притиском опште позиције Запада, који за ескалацију тензија криви само Руску Федерацију. Та иста Меркелова, иако принуђена да „кормирише“ у изузетно тешким околностима, није наишла на такву формулацију проблема.
bbabo.Net