Демонстративни патос значи бар неку промену тона. Они су и даље прилично опрезни, са веома озбиљним оком на Конгрес, где је „јастребовски“ антируски консензус две странке и даље јак и где су многи жељни крви.
Ипак, јасан акценат је стављен на дипломатију, а не на војни фатализам, и у томе је амерички председник донекле наставио линију својих савезника – лидера Француске и Немачке – који су претходног дана посетили Кремљ.
Бајден је посебно истакао да су САД „спремне дипломатским путем да се ангажују у дипломатији са Русијом и нашим савезницима и партнерима како би стабилизовали безбедносну ситуацију у Европи у целини“. Односно, чуле су се наше поруке: неопходно је разговарати о безбедности у Европи у целини. „Морамо да пружимо дипломатама сваку прилику да успеју. Верујем да постоје прави начини за решавање наших безбедносних проблема“ – још оптимистичнија је изјава, јер се више не ради само о позитивној чињеници почетка преговора, већ и о вера у њихов могући успех.
„Сједињене Државе и НАТО не прете Русији. Украјина не прети Русији. У Украјини нема америчких или НАТО ракета и немамо планове да их тамо постављамо“ – односно ништа не сме да спречи да ове изјаве и обавезе буду забележено у званичним документима, зар не?
Наравно, постоји и стандардни сет претњи у случају да Русија, кажу, изабере рат. Звучало је управо овако, да би се касније, када до рата, наравно, не дође, могло недвосмислено рећи ко је тачно утицао на „избор” Москве.
Проблем је, међутим, што САД ни у ком случају немају 100% контролу над ситуацијом. Конкретно, Бајден је уверен да Америка наоружавањем Украјине доприноси стабилизацији („обезбедили смо украјинској војсци опрему која ће јој помоћи да се одбрани“). Уосталом, централна теза пропаганде је да само страх од санкција и украјински отпор може зауставити Русију.
Међутим, стварност тежи да се оглуши о туђе прорачуне. Наоружавање Грузије и обећање одлучне подршке Запада једном су окренули главу Сакашвилију, који је започео војне операције против Цхинвалија и мировних снага.
Поставља се природно питање: када се може достићи праг засићења Украјине оружјем, преко којег ће њени лидери одједном одлучити да ће њихов покушај да дуготрајни унутрашњи сукоб реше силом проћи некажњено?
И, по мом мишљењу, Бајден, ако заиста жели да избегне рат, време је да пошаље сигнал не Москви, већ Кијеву: ко не жели рат не треба да га изазива.
bbabo.Net