иРуски председник, који је наредио инвазију на Украјину, често је говорио о везаним идентитетима./и

бСанкт Петербург, Русија/б – У понедељак је руски председник Владимир Путин наредио својим оружаним снагама да се распореде у, како је он назвао, мировној мисији у Донбасу, у источној Украјини, где се побуњеници које подржава Русија боре против централне владе у Кијеву последњих осам година.

У телевизијском говору, Путин је поновио своју забринутост због могућег ширења НАТО-а на Украјину, описујући то као „директну претњу“ руској националној безбедности, и дао провокативна тумачења украјинске историје.

Између осталог, руски председник је устврдио да „Украјина никада није имала традицију истинске државности“ и да је нацију сада познату као Украјина из Русије исекао совјетски лидер Владимир Лењин.

У њему је оптужио модерну Украјину за „антируски пројекат“ у којем се одбацују дугогодишње везе са Русијом, величају нацистички колаборационисти, а руски језик, којим говори око трећина украјинског становништва, избегава се из јавног живота.

Да бисмо сазнали колико су ове изјаве тачне, као и корене тренутне кризе, потребно је ближе сагледати заједничку историју две земље.

Русија и Украјина, као и Белорусија, деле заједничко порекло у Кијевској Русији, лабавој федерацији средњовековних градова-држава са престоницом у Кијеву.

Одатле су се развила три одвојена језика и национални идентитети.

У међувремену, најзападнији делови Украјине никада нису били под влашћу царске Русије и уместо тога су дошли под пољску или аустријску власт, где је украјински језик и даље био дозвољен и као резултат тога, националистичка осећања су и даље најјача у градовима западне Украјине као што је Лавов.

Ова подела идентитета лежи иза многих проблема данашњице.

„Људи који живе на овим земљама развили су различите геополитичке оријентације, имају различита тумачења свог историјског памћења, различите пантеоне хероја“, рекла је за руски политиколог Гулназ Шарафутдинова.

„Поред тога, ту је и питање руског шовинизма који се односи на Украјину и Белорусију – као „млађу браћу“ у реторици елите, откривајући њихову жељу да контролишу изборе Украјине.

Када су бољшевици изашли као победници, они су заиста створили нову украјинску државу међу петнаест совјетских република које су чиниле СССР. Али то не значи да посебан украјински идентитет већ није постојао.

„Тај [део Путиновог говора] ме је највише збунио“, рекла је Емили Ченел-Џастис, антрополог са Универзитета Харвард.

„Не постоји никаква историјска основа за ту тврдњу.

Контроверза Степана Бандере

Током Другог светског рата, Црвена армија је преузела Лавов, доводећи га по први пут под власт Москве. За разлику од јужне и источне Украјине и донекле Кијева, Лавов и западна Украјина остали су изразито нерусификовани.

У међувремену, Украјинска устаничка армија коју је предводио Степан Бандера сарађивала је са нацистима у њиховој борби за независност Украјине.

Статус хероја који му се понекад додељује у модерној Украјини погађа нерве руској мањини у земљи, као иу Пољској, због чињења зверстава над Пољацима и Јеврејима.

Годину дана касније, СССР се распао и Украјина је, као једна од њених конститутивних република, прогласила независност.

Али поделе унутар саме Украјине биле су далеко од разрешених.

Његов противник Виктор Јушченко постао је председник, а касније је Бандери доделио част „Хероја Украјине“, што је изазвало протесте у источној Украјини који су спалили ликове лидера.

„Јушченко је започео политику изградње нације која је маргинализовала национални идентитет проруског југа и истока и привилеговала националистичке интерпретације, сећања и хероје западне Украјине“, рекла је Шарафутдинова.

„У Русији се на наранџасту револуцију гледало као на политичку промену вођену и чак организовану из Сједињених Држава. То је изазвало страх и параноју у Кремљу.

Ипак, како истиче историчар Роберт Дејвид Инглиш, само пет година касније, Украјинци су поново изабрали Јануковича, сугеришући да питања идентитета нису толико важна као жеља обичних људи да живе пристојним животом.

„А када није успео да унапреди ни економију, дошло је до нове експлозије“, рекао је Инглиш за.

Борци крајње деснице играли су активну улогу у уличним борбама са полицијом за нереде у Кијеву, што је у Русији и деловима Украјине виђено као ултранационалистички удар који евоцира успомене на Бандера.

Убрзо након свргавања Јануковича, Бандерин портрет је виђен како виси у градској већници Кијева.

„Ја сам лично веома скептичан према величању њега као хероја“, рекао је Цханнелл-Јустице, „али мислим да су Бандера и неонацистичка претња претерани од стране руских медија.

„Да, у Украјини постоји присуство крајње деснице. У Русији је присутна крајња десница. У САД постоји присуство крајње деснице. Има их скоро свуда.

„Они немају значајну заступљеност у влади Кијева, тако да по тој мери, крајња десница није баш јака у погледу одлучивања о политици Украјине.

„Али у грађанском сектору постоји веома гласна крајња десница.

Платформа Зеленског је, између осталог, обећавала окончање сукоба са Русијом, али је истовремено подржавала улазак у алијансу. Његова неспремност да одустане од те подршке можда лежи у срцу кризе.

„Спречавање ширења НАТО-а у Украјину је Путинова огромна мотивација. Украјина је позиционирана у стратешком срцу Русије, и толико је велика – тако да је потенцијал за НАТО базе и оружје широм земље огроман“, објаснио је историчар Инглиш.

„Запамтите, док на Западу људи често мисле о НАТО као одбрамбеној сили, у Русији су дуго били индоктринирани против њега, а онда је бомбардовала Србију и Либију без мандата УН и кршећи међународно право.

Румунија, Бугарска, Пољска и Балтик су се придружиле НАТО-у.

Иако Русији, као наследници Совјетског Савеза, нису понуђене никакве писмене гаранције да се алијанса неће проширити „један инч“, Кремљ ипак види потенцијално непријатељски савез који му се прикрада пред кућним прагом као претњу, за разлику од САД током кубанске ракетна криза.

Иако Инглиш сматра да је украјински посебан идентитет у односу на Русију мањи фактор у наставку сукоба, Шарафутдинова се с тим не слаже.

„Како је Украјина измакла контроли Русије и нашла већи ангажман Запада и Сједињених Држава – за руске политичке елите, то је створило претњу од НАТО трупа на местима која су драга руском срцу и души“, рекла је она.

„С обзиром на став Русије према Украјини као према малом брату, Кремљу је тешко да замисли такве потенцијалне сценарије да би Украјина могла једног дана да се придружи западном савезу… чак и далека могућност за такав сценарио доводи до тога да они виде црвено.

„Дакле, питања идентитета и руско гледиште о томе како су Русија и Украјина повезане – повезане крвљу, да тако кажем – ометају способност Русије да призна Украјину као суверену нацију, као одраслу земљу која може сама да бира.

bbabo.Net