Израелски војници су ове недеље убили још једног палестинског тинејџера, оптуживши га да је бацио запаљиву бомбу током протеста у палестинском селу Ал-Кадер у близини Витлејема.

Жртва, Мохамед Шехаде, имао је само 14 година. Израелски званичници су одмах изјавили да је он био један од три палестинска демонстранта који су гађали молотовљевим коктелима возила израелских насељеника на окупираним територијама.

У сваком случају насиља над Палестинцима, приоритет Израела је да буде први који ће потврдити „чињенице“ и сву кривицу пребацити на жртве. Они то раде манипулацијом и цензуром медијског извештавања.

Израелска војска никада не идентификује мете наводног палестинског насиља као наоружане насељенике из оближњих илегалних јеврејских насеља који се возе кроз то подручје узнемиравајући хришћанске и муслиманске цивиле, уништавајући фарме и маслињаке у власништву Палестинаца и нападају арапске цивиле.

У овом случају, према израелској војсци, израелске трупе су водиле противтерористичке операције као одговор на палестинско насиље. Новинска агенција Ројтерс рекла је да „не могу одмах да лоцирају независне сведоке инцидента“ – барем остављајући нека питања о истинитости израелских војних извора, иако израелска ТВ није имала проблема да једноставно извести оно што им је војска рекла као чињеницу.

Те израелске операције често укључују хапшење и затварање Палестинаца за које се сумња да су учествовали у насиљу, али се никада није показало да су учествовали у насиљу, и заправо изазивају локалну заједницу на љутите протесте. Израел на сваки палестински протест одговара насиљем, тврдећи да су сами протести увек насилни.

Већина медија извештава само о израелској верзији инцидената јер је присуство палестинских медија и организација за људска права ограничено, што омогућава војсци да избацује једнострану ПР пропаганду израелских медија која оправдава њихово насиље као „одбрамбено“.

Али ако се не би пријавила набијена једнострана израелска верзија убистава, онда би западни медији о томе уопште мало тога уопште извештавали — па се чак и једностране „чињенице“ процењују као боље него ништа.

Проблем је у томе што је до тренутка када Палестинци или независни и објективни медијски извори успеју да уђу у траг истини, прошло толико дана да то више није вест.

ибНажалост, већина медија извештава само о израелским верзијама инцидената јер је присуство палестинских медија и организација за људска права ограничено од стране израелске војске./б

Реј Хананија

/иИзраел разуме основе „поседовања“ вести, изношење њихове приче прво и свеобухватно. Арапски медији који би могли да покушају да пренесу чињенице које оспоравају израелску верзију често су цензурисани, уређивани или им је забрањено објављивање.

Израел жестоко цензурише медије јер разумеју фундаменталну истину о комуникацији: „Перо је моћније од мача“, како је написао енглески писац Едвард Булвер-Литон 1839. Њихов други принцип, како је Џорџ Орвел написао у свом дистопијском роману „1984, ” је: „Ко контролише прошлост контролише будућност, ко контролише садашњост контролише прошлост.”

Један од начина да се одговори на ово једнострано извјештавање и искривљавање истине од стране Израела је да се Палестинцима оснажи да боље обаве посао извјештавања о чињеницама. Упркос израелској цензури, Палестинци би могли да обезбеде чињенично извештавање са лица места ових догађаја ако би могли да објаве приче довољно брзо.

То значи дати Палестинцима не само прилику да извјештавају о насиљу над њима, већ и да пронађу средства за финансирање тог извјештавања. Интернет дозвољава све врсте могућности за преношење извештаја.

Затим, као у трагичном убиству Мухамеда Шехадеа у Ал-Кадеру, ако би Палестинци били подстакнути да снимају и постављају своја запажања из прве руке на енглеском (не арапском) на интернет блоговима који би могли да се објаве западним изворима, могли би дуго да потрају начин да се супротстави огромним вишемилионским пропагандним напорима Израела.

То не би коштало много, али би захтевало координисану информативну кампању како би се палестински демонстранти охрабрили да имају људе спремне да сниме и напишу детаље сукоба и да их одмах поставе на интернет на објављеним сајтовима блогова који се лако могу пронаћи.

Али они морају бити спремни да се супротставе израелској пропаганди.

Насиље са којим се Палестинци суочавају од наоружаних израелских војника и досељеника је свакако претеће и често фатално, али се преноси и у пристрасним извештајима израелских медија, што је облик де факто реторичког насиља.

Палестинци не само да морају бити спремни да се заштите од метака израелских војника и насељеника, већ се морају заштитити и од реторике израелских војника и насељеника.

Мач може одузети животе, али перо може осигурати да се носилац тог мача идентификује као прави злочинац.

и/и

bbabo.Net