После деценије пуне неуспеха, насилних сукоба и политичке нестабилности, проблематична мисија УН за подршку у Либији, лишена достигнућа, решила је да искористи све наизглед веродостојне шансе да постигне неки или било какав напредак. Резултат је био високо хваљен инклузивни процес уједињавања различитих гласова и интереса, на крају их усмјеравајући ка исходима и слабим компромисима типичним за демократизацију у раној фази. Нажалост, трчање ка изборима упркос недостатку чврстог уставног оквира или консензусног гледишта о идеји одржавања председничких избора у веома спорном контексту значило је да је читав подухват био осуђен на пропаст од самог почетка.
Осим проблема са уставом или недостатком истог, углавном непостојећи или неефикасни системи управљања у Либији такође су значили да не постоји кредибилан начин да се одржи интегритет гласања, а камоли да се спроведу резултати. Поред тога, упорно мешање и укључивање актера који раде на сумњивим или истеклим мандатима такође су нарушили процес који је већ био дубоко погрешан. На крају крајева, познати клеветници су у суштини имали пун приступ и опипљив утицај на напоре који би им на крају одузели моћ.
Наравно, избори неће бити реализовани и сада су одложени на неодређено време. Главни узроци били су спор око подобности контроверзних кандидата и да ли би у земљи уопште требало да се одржавају председнички избори. Револуционари су и даље опрезни у погледу избора председника током крхког транзиционог периода који тек треба да финализује трајни устав.
Други, међутим, тврде да су председнички избори једини начин да се осигура да Либија остане под контролом упркос томе што су је преплавиле стране снаге и вртоглави низ тешко наоружаних локалних милиција. Ипак, парадоксално, присуство наоружаних актера повећава ризик од пораста насиља ако се председнички избори одрже како је планирано. На крају крајева, већина милиција би се опирала полагању оружја – и приступу либијском богатству – у корист прописно изабране националне владе коју не могу да контролишу.
УН поново инсистирају на новој мапи пута, са укљученим истим актерима и без покушаја да се реше добро документована темељна питања која су пореметила прошлогодишње гласање. Као резултат тога, Либију чека само продужена политичка невоља ако међународна заједница и локални актери не реше очигледне замке у наредним мапама пута како би изградили већу отпорност у веома крхком процесу.
Нажалост, оно што је пред нама је неумољив пејзаж.
Прво, мисији УН за подршку у Либији недостаје значајан маневарски простор јер би развој догађаја на политичком путу либијске транзиције могао да поремети напредак на њеном војном путу, који је до сада заслужан за оријентир, углавном нетакнут, прекид ватре из октобра 2020. Сваки потез да се искључе познати штетни актери и поларизоване личности, или чак да се очисте контроверзни елементи током дуготрајних преговора, вероватно би имали катастрофалне последице. То ће пореметити релативни напредак у уједињењу либијских државних институција и довести до најгорег могућег исхода, односно повратка спорадичном насиљу у земљи која врви од малокалибарског и лаког наоружања.
ибОно што Либију чека је још једна деценија подела — не између супротстављених идеологија о томе каква би Либија после Гадафија требало да буде, већ између либијског народа који жели изборе и владајуће елите која то не жели./б/иДруго, децембарски фијаско охрабрио је фракције и на истоку и на западу да се још више учврсте на власти, по скоро сваку цену и на било који начин. На истоку, Представнички дом са сједиштем у Тобруку је од тада именовао новог премијера, бившег предсједничког кандидата, Фатхија Башагу, у покушају да замијени сада поларизирајућег привременог премијера Владе националног јединства коју признају УН, Абделхамида Дбеибаха. Следеће недеље, Представнички дом ће сазвати седницу за потврђивање Башагиног привременог кабинета, незаинтересован Дбеибаховим одбијањем да преда власт без националних избора — за које се Влада националног јединства и УН надају да ће се одржати овог лета.
Треће, бирање Башаге за привременог шефа владе има двоструку сврху за парламент са седиштем на истоку. То смањује број кандидата за будућег председника. Такође ће равномерно поделити милиције са седиштем у Триполију и околини између оних који се кладе на наставак турске подршке Влади националног јединства коју признају УН и оних лојалних бившем министру унутрашњих послова.
Ако се већина актера, како у Либији тако и ван ње, приклони једностраним потезима Представничког дома или двосмислено реагује, то би Калифи Хафтару ослободило пут ка председништву. То би такође осигурало континуирани монопол Агиле Салеха на вођење законодавног тела које објављује Хафтаров програм. На крају крајева, не само да је Представнички дом изнео противљење плановима УН за јунске изборе, већ је такође гласао за стварање нове изборне комисије и именовање одбора који ће се састојати од три региона земље за израду новог устава .
Ако овакви догађаји прођу без отпора, блок Хафтар-Салех ће у суштини контролисати председничке и парламентарне изборе и креирати темеље пост-Кадафијеве Либије без доприноса или консултација Владе националног јединства или Високог државног савета. Ово потпуно искључење „опозиције“ одражава мишљење ужег круга Хафтар-Салеха да Представнички дом једноставно може заобићи Владу националног јединства и игнорисати апел западних влада да задржи статус кво до избора. Међутим, највећа забринутост је да ако једнострани потези, погрешни законодавни процеси и политичко надметање не успеју да унапреде интересе Хафтар-Салеховог блока, следећи корак ће бити оружана сила да се војно постигне оно што се политички не може обезбедити.
Међутим, ствари би се могле променити када се новој Башаги влади заиста преда задатак управљања и када наиђе на озбиљно противљење актуелног председника који је још увек подстакнут подршком УН, Запада и турске војне милости. Али, за сада, одлуке или потези спољних актера као одговор на најновија дешавања вероватно ће имати далеко већи утицај од политичких препирки између либијских владајућих елита.
У међувремену, опкољени Дбеибах који обећава да ће само предати власт национално изабраној влади једнострано продужава мандат транзиционе власти. Његова одлука није другачија од тога што је парламент са седиштем на истоку инсистирао на свом континуираном овлашћењу или капацитету за доношење закона, иако му је мандат истекао пре скоро седам година. У ствари, потез да се Басхагха постави за наследника Дбеибаха можда такође није правно исправан јер именовање није било у консултацијама са Високим државним саветом.
На крају, оно што чека Либију је још једна деценија подела — не између супротстављених идеологија о томе каква би Либија после Гадафија требало да буде, већ између либијског народа који жели изборе и владајуће елите која то не жели.
•
bbabo.Net