иСтановници отцепљених региона Украјине причају о својој радости због руског признања њихове независности – и онога што је уследило./и

Након осам година живота у зони сукоба, становници делова региона Доњецка и Луганска под контролом украјинских сепаратиста радовали су се руском признању независности њихових самопроглашених република, мислећи да ће то донети мир и стабилност.

разговарао са становницима сепаратистичких република о животу после признања, свеопштем рату, као ио њиховом односу са Русијом и Украјином.

Максим, 36, град Луганск

„Сви моји вољени су у Луганску. Овде је мирно, али се из града или близу града чују пуцњи из тешког наоружања. Експлодирало је складиште нафте у области Луганска, у граду Ровенки.

Не напуштам место где сам сада, јер је у току мобилизација и одводе се сви војно способни. Скоро на свакој аутобуској станици људи у униформама улазе у минибусеве и покупе мушкарце.

Скоро сви моји познаници и пријатељи не раде и крију се на осамљеним местима. На улицама практично нема војно способних мушкараца.

Признање је било само изговор за напад на Украјину. Људи у Донбасу се и даље гранатирају упркос томе што је Русија обећала да ће престати. Осим како су почели да скупљају људе на улицама, ништа се није променило.

Ово није наш рат, није рат обичних људи, већ рат нечијих амбиција и хирова.

Руски председник [Владимир Путин] и његови џепни политичари треба да сами воде овај бесмислени и глупи рат.

Још нико од мојих рођака и пријатеља није напустио град. Овде се прави такав циркус са овом евакуацијом, то је само још једна излога.

Пријатељева ћерка је отишла на митинг, заправо су их убацили у аутобусе „за евакуацију“, фотографисали за штампу и послали кући.

Што се тиче мојих осећања према Украјини. Током ових осам година [откако су се сепаратисти у Луганску и Доњецку отцепили од Украјине 2014.], [централне] власти земље нису учиниле ништа да натерају људе да се врате под украјинску контролу.

Њихови идиотски закони о декомунизацији, забрани руског језика [односи се на закон о језику који захтева да сви грађани Украјине знају службени државни језик], преименовање улица и градова само ме одбија.

А тарифе за комуналије су углавном ван овог света у Украјини, иако су у Луганску тарифе веома порасле и цене хране су исте као у Москви, ако не и веће, а плате су пени.

Овде су сви страдали од рата, овде нема ни железничког ни ваздушног саобраћаја, нема међународних банака.

Русију делим на власт и народ. Не поштујем власт због политике и односа према људима, али људи су сви различити. Има здравих људи, али има људи који су зомбовани пропагандом.

Боли ме за људе на [владиној] страни Украјине, схватам да ће уронити у мрак и сиромаштво у којем смо ми [у сепаратистичким регионима] живели свих ових осам година.

Кристина, 32, град Доњецк

„Људи су били срећни због признања. За нас је ово био још један мали корак ка миру. Радовали смо се јер смо препознати, чули смо се, били смо виђени.

Људи су мислили да ће светска заједница обратити пажњу и да ће се чути молитве Доњецка. Људи су били срећни, истина је.

Схватили смо да ће бити рата [у Донбасу] и напети се, али генерално у Донбасу људи су издахнули и рекли „можда ће се све завршити“.

Искрено говорећи, ништа се [од признања] није променило осим радости наших сународника.

Додато је гранатирање. Данас је погодио центар града, што се никада раније није догодило.

Сви мушкарци су мобилисани широм града. У граду су сада само жене. Мушкарци су отишли ​​у рат.

Наравно, сви су напети и уплашени за своје очеве, браћу, синове и децу. Многи моји другари, другови из разреда, родитељи другова из разреда су годинама постали добровољци у војсци.

Наш народ подржава председника Русије. Али ми не подржавамо рат у Украјини, не подржавамо убијање цивила.

Сви смо се пробудили у овом паклу и то никоме не желимо. Волимо браћу Украјинце.

Не знамо сигурно, али мислимо да нису обични људи ти који пуцају на нас осам година. Претпостављамо да су то националистички батаљони (Путин и други званичници су тврдили да Русија циља само ултранационалисте у Украјини).“

Наталија, 38, град Иловаиск, Доњецк

„Ситуација након што је ракета стигла је мирна. [Ноћ пре интервјуа ПВО ДНР оборила је ракету која је пала у близини приватне стамбене зграде].

Иако је било веома страшно, нисмо знали шта да радимо и куда да бежимо. Многи људи су отишли ​​након овог ударца. Сада је град пуст, али све радње су отворене у граду, а робе и основних производа има у изобиљу – свега има довољно.

Имам болесну мајку и баку. Не могу да их оставим, а ни они не желе да оду, иако сам покушао да их убедим.

Већина града је мобилисана, мало их је остало. Готово да нема мушкараца. Наш град је мали и међу тим људима има доста мојих познаника.

Не могу да кажем како се осећам у вези са увођењем [руских] трупа [у Украјину], не разумем целу поенту овог рата, људи гину са свих страна, ово је катастрофа за све.

Признање република је овде третирано са великом радошћу, сви су били срећни и мислили да ће коначно доћи до мира. Овакав развој догађаја нико није очекивао, барем ја не знам.

Антон, 23, Макијевка, Доњецк

„Осећам страх и бес. Надао сам се да рата неће бити, а сада гледам како се распада Украјина – земља у којој сам проживео најбоље године свог живота.

Али трудим се да не клонем духом, морам да мислим на себе, на своју каријеру. Уосталом, ништа се неће променити због мене (или нас).

Не осећам никакве емоције због признања ДПР и ЛНР. На украјинској страни нису сви лоши. Моји рођаци су остали у Украјини и остајемо у контакту.

Сада имам украјински пасош, али сам се пријавио за пасош ДНР због признања. Одлучио сам да ће ми то добро доћи.

Што се политике тиче, узнемирен сам. Верујем да ће се све вратити у нормалу, али ћемо морати да сачекамо 10 или чак 20 година.

Не слажем се са забраном путовања. Планирам да одем, али не могу сада. Желим независност, а скоро сви су ми говорили да ако има неких циљева у животу, онда је боље да напустим Донбас.

Да су почели да покупе људе на улицама, видео сам само са фотографија на друштвеним мрежама, али су моји пријатељи добили позиве за војску.

Не могу ништа да причам о ситуацији у граду јер због мобилизације уопште не излазим напоље. Страшно је бити на фронту. Врло застрашујуће. Имам више планова за живот.”

bbabo.Net