Знам да су многе компаније основале одељења за разноврсност. Честитам. Без сумње, за групе које су биле изван производног ланца и подстицаја за каријеру, то је добра идеја. Неки сматрају ову чињеницу показатељем хуманизације у корпоративним односима. Не верујем. Оно што постоји јесте интеракција између политике брендирања и експанзије употребе раније искључене младе популације.
Не верујем да се данас одвија процес хуманизације у комерцијалним или корпоративним односима. Напротив, мислим да је у току нови талас радикалне дехуманизације.
У области потрошачких односа очигледна је дехуманизација. Банкарство је шампион дехуманизације у односу са својим клијентима. Занимљиво је приметити да употреба израза на енглеском као што је „банкинг“ за однос између банака и клијената — поред безобразног тона свега што се опредељује да енглески термини буду бољи у ужегости маркетинга и брендирања — указује на гурманску дехуманизацију.
Разговор о банкарству је као да је ваш однос са банком ушао у нову еру светлости, среће и достигнућа. Погледајте само соларну димензију банкарских реклама. Свет никада није био тако леп. Дечаци, девојке и девојке сијају под светлошћу будућности која извире из банкарских апликација на њиховим мобилним телефонима. Све функционише и сви су срећни. Услуга 36 сати дневно.
Заиста је дошло до поремећаја, како то воле да кажу у корпоративном свету, у односима између банака и клијената. Као резултат радикалне дигитализације банака, овај поремећај је клијента претворио у непожељан елемент у свакодневном животу банака. Помало као да су студенти већ у свакодневном животу образовног система: непожељан, чак и ако је потребно, елемент у бирократији МЕЦ-а, Цапеа и тржишта.
У случају банкарства, постоји значајан генерацијски рез у текућем процесу дехуманизације. Млађи људи, навикли на дигитални свет и његово малтретирање, прерушени у шарену технолошку револуцију, не знају како је било када смо разговарали са људским бићима. Не воле ову активност ћаскања када користе услужну индустрију — више воле алгоритме и поруке.
Банкарство за њих је нормално: немати с ким разговарати је најбољи од свих могућих светова. А ако се апликација сруши, у реду, то је „ново нормално“ — глуп израз.
Старија популација осећа јасну тежину дехуманизације у односима са банкама. Менаџери који заправо не постоје, апликације које нису баш пријатељске за људе старије од десет година. Сваког дана су потребне четири нове лозинке, а ако треба да разговарате са неким, прилично глупа вештачка интелигенција ће вам погрешити. А ако, коначно, дођете до човека, он неће бити много бољи од полуглупе вештачке интелигенције. Особа ће поновити фразе и протоколе и поново вас послати на још неку апликацију.
Али то је у реду, јер поред тога што ова малаксалост није ништа друго до бијес старих људи, они ће ускоро умријети, банкарство ће пратити свој славни ток шарених технолошких ломова.
Један од највећих аргумената које банкарство користи за засићење односа дистанцом, равнодушношћу и дехуманизирајућим дигиталним алатима је лажна тврдња да је све то за сигурност купаца. Али, као и све остало у корпоративној комуникацији данас, овај аргумент је погрешан. Лаж. Јер?
Просто зато што су дигитални механизми за блокирање процеса на услузи и самим банкама и њиховим осигуравајућим кућама које вреде милијарде долара. Банке и њихова осигуравајућа друштва желе да се заштите од ризика које представљају клијенти и од могућности да им надокнаде штету у случају потраживања.
Комуникација банака данас је највећи пример лажи у понашању које капитализам користи у свом најславнијем тренутку, када му све, па и левица, сиса на цици.
Чак и ако постоје службе за корисничку подршку, све су то карикатура стварности.
Од њих нема никакве користи. Дехуманизација у важном сектору услуга је знак будућности која нас чека. Само тржишни идиоти то не виде.
bbabo.Net