Bbabo NET

Вести

Блиски исток – „На путу Абрахама“ Џејсона Гринблата нуди унутрашњи траг о блискоисточном мировном процесу

Блиски исток (bbabo.net), - Абрахамов споразум је нормализовао везе између Израела и арапског квартета: УАЕ, Бахреин, Судан и Мароко

Гринблат: Нормализација води разумном, мирном решењу блискоисточног сукоба

МИСУРИ, САД: Са двогодишњим годишњицом историјског Абрахамовог споразума пред нама, чини се да је добар тренутак за размишљање о променама које су најавили за Блиски исток и северну Африку.

Споразум је нормализовао досадашње односе између Израела и четири арапске земље: УАЕ, Бахреин, Мароко и Судан.

„На путу Абрахамова“ Џејсона Гринблата нуди читаоцима унутрашњи приказ размишљања и процеса који су омогућили склапање споразума. Именован од стране председника Доналда Трампа 2016. године за представника за међународне преговоре, Гринблат је заједно са Џаредом Кушнером, амбасадором Дејвидом Фридманом и Кушнеровим помоћником Авијем Берковицом предводио напоре САД за постизање мира између Израела, Палестинаца и њихових суседа.

Књига нуди врло приступачан, јасан и искрен приказ како су приступили овом монументалном задатку. У том процесу, Гринблат и његове колеге морали су да одбаце велики део примљене мудрости о арапско-израелском сукобу акумулиране током година и коју је пропагирала огромна армија „стручњака“ по том питању.

Дугогодишњи консензус став о овом сукобу тврдио је да се не може тежити миру и нормализацији између Израела и разних арапских држава све док се не постигне коначни мировни споразум са Палестинцима.

Међутим, тај мировни споразум са Палестинцима показао се неухватљивим, чак до данас, дајући палестинским политичким партијама право вета на било шта што има везе са Израелом у региону.

Међутим, регион МЕНА се временом променио, чак и ако се чини да је израелско-палестински сукоб замрзнут.

Стари стручњаци, од академика и трустова мозгова до обавештајних службеника и људи који раде на уредима у Стејт департменту или разним министарствима иностраних послова, углавном нису разумели промене.

Пан-арабизам нема исту власт над арапским светом као некада, и док већина арапских лидера и њихове јавности остају веома наклоњени Палестинцима, они такође имају своје државне интересе на које треба да гледају.

Иран, посебно, има велику улогу у проценама ризика различитих арапских држава, а у Израелу могу да нађу војно и технолошки моћног — и одлучног непријатеља — Ирана са којим могу да направе заједнички циљ.

Саставни део региона МЕНА, свиђало се то некима или не, Израел такође не иде никуда. Заиста, у садашњим околностима, Израел неће изгубити из вида претњу коју Техеран представља, нити ће пропустити да схвати геополитички значај Ирана са нуклеарним оружјем.

Заједнички интереси између многих арапских држава и Израела такође превазилазе Иран, као што је Гринблат тако оштроумно схватио, а непопустљивости палестинског руководства пред разним израелским мировним понудама током година више није било дозвољено да стави вето на такво спајање интереса.

Он пише: „Настављајући да перфектно прави непријатеља добра, палестинске власти су, полако али сигурно, нагризле велики део онога што је некада била чврста политичка и финансијска подршка њених суседа.

„За све више арапских земаља, једно је било подржати жељу Палестинаца за мирном државом, али је постајало све неодрживије да наставе да тај циљ стављају на виши приоритет од конкурентских потреба својих грађана који су жељели и заслужили и просперитетнију будућност.”

Тај заједнички интерес није само у геополитичком усклађивању и претњама, већ иу друштвеним и економским сферама - укључујући енергију, храну, воду, здравље и друга питања.

Гринблат даје пример недавне студије Ранд Цорпоратион која „предвиђа скоро 70 милијарди долара директних нових укупних користи за Израел и његова четири партнера (УАЕ, Бахреин, Мароко и Судан) у овим споразумима о слободној трговини током следеће деценије и стварање скоро 65.000 нових радних места.

Ако свих пет партнера, заузврат, тргују једни с другима у оквиру плурилатералног споразума о слободној трговини, Ранд израчунава да ће додатне укупне користи премашити 148 милијарди долара, а да ће отварање нових радних места премашити 180.000.

Арапски лидери у УАЕ, Бахреину, Мароку и Судану показали су се довољно далековиди и довољно храбри да све то виде и предузму неопходне кораке.

Заговорници модела Абрахамовог споразума тврде, исправно или нетачно, да преокретање једначине „прво мира са Палестинцима, а потом нормализације са арапским светом“ такође повећава вероватноћу постизања израелско-палестинског мира. Као доказ, они кажу да неких 70 година бојкота Арапске лиге и избегавања Израела сигурно ништа нису учинили за постизање мира.У добру или у злу, уједињени арапски фронт против Израела убедио је Израелце у потребу да остану војно јаки и будни, смањујући њихову способност да замисле било који сценарио у којем би их арапски свет заиста прихватио и склопио прави мир.

Ипак, пошто се сви углавном слажу да мировни преговори између Израела и Палестине остају најтежи и неухватљиви циљ, зашто не бисмо указали на помоћ свих оних који деле тај циљ?

Већина арапских држава у региону МЕНА дефинитивно жели разумно мирно решење израелско-палестинског сукоба, а сада оне које имају нормализоване односе са Израелом могу помоћи да се то постигне.

Они могу помоћи у посредничким преговорима, могу помоћи да се убеде и Израелци и Палестинци да негде пронађу средину, и, пре свега, могу да постану јаче снаге за умерену политику у региону.

Гринблат и његов тим су све ово разумели. Међутим, нису само осетили да је арапски регион спреман за промену политике.

Неуморно су радили како би помогли да дође до промене на боље, и у том процесу вероватно побољшали животе милиона у региону.

За то им сви дугујемо нашу захвалност.

Нажалост, људи који би могли имати највише користи од читања овог извештаја који стоји иза Абрахамовог споразума вероватно то никада неће учинити. Људи, по правилу, не воле да читају како су погрешили. У књизи има и више мањих ствари које би могле да разувере неке читаоце.

Многи Американци (укључујући овог рецензента) уопште неће делити изузетно велико поштовање аутора према бившем председнику Трампу, на пример. За такве читаоце, истом председнику који је 2017. и 2019. бацио под аутобус курдске савезнике Вашингтона – управо оне савезнике који су победили Даеш са коалицијом коју подржавају САД – не може се веровати да разуме регион нити да увек упути прави позив.

Такође бих очекивао да израелски креатори политике добију бар неку критику у неком тренутку негде у књизи. Питање илегалних насеља би могло бити пример – још увек не могу да разумем како Израел може да тражи више земље на окупираној Западној обали (Јудеја и Самарија) без прихватања (што значи да нуди држављанство) тамошњим људима.

Чини се да је једноставна неизбежна рачуница која подржава решење о две државе да не можете имати једно без другог — ако узмете сву земљу, морате узети и све људе тамо и понудити им једнако држављанство. Ако им је понудити једнако држављанство превише опасно за Израел, онда насељавање треба да се заустави како би Палестинци задржали довољно земље за одрживу и достојанствену сопствену државу – кад год би били спремни за то.

Коначно, питање иранског нуклеарног споразума остаје мучно. Непријатна истина је да је Иран остварио већи напредак у изградњи нуклеарног оружја откако је Трамп повукао САД из нуклеарног споразума него у годинама након његовог потписивања. Овде можда неће бити добрих одговора све док САД немају апетита за војни сукоб са Ираном, недостатак апетита који су делиле администрације Обаме, Трампа и Бајдена.

У Гринблатовом причању о овом питању, ствари су много једноставније: нуклеарни споразум са Ираном је био превара на коју су Обама и Кери пали, а Трамп је томе стао на крај. Контрааргумент је, осим циљаног убиства Касема Сулејманија у јануару 2020, Трампова администрација је мало постигла по питању обезврјеђивања Ирана.

Режим остаје чврсто на месту, обогаћивање уранијума се више проширило него утишало, а ирански утицај на местима као што су Ирак и Сирија је јачи него икад (посебно након што је Трамп одлучио да дозволи иранским и ирачким снагама да нападну курдске савезнике Вашингтона у октобру 2017).

Без обзира на ове препирке, Гринблатова књига и даље вреди покупити. Наратив о миру и напретку у региону МЕНА, укључујући готово заразни оптимизам за такве, могао би да искористи више простора на било којој полици за књиге.

-----------------------

Блиски исток – „На путу Абрахама“ Џејсона Гринблата нуди унутрашњи траг о блискоисточном мировном процесу