Ове недеље је обележено 20 година од смрти мог оца, Валида Абу Захра, оснивача Ал-Ватан Ал-Арабија. Током свог живота као ангажовани власник и издавач либанских медија, суочио се са више од осам покушаја атентата. Почевши од Либана, где је канцеларија листа Ал-Мохаррер нападнута тешком артиљеријом, ови напади су кулминирали нападом аутомобилом бомбом на канцеларије Ал-Ватан Ал-Арабија у Паризу 1982. На крају, рак је одузео је живот 2004., годину дана пре него што су исти покровитељи који су га циљали покренули немилосрдну и систематску шему убистава широм Либана, укључујући и убиство бившег премијера Рафика Харирија у фебруару 2005.
Ако бих назвао све председнике, премијере, политичаре, новинаре, адвокате, судије и мислиоце који су током овог времена пали жртвама ових злих сила у Либану, то би вероватно заузело цео простор овог чланка. Да ли се нешто променило у последњих 40 година? Нажалост, одговор је не. Тек прошле недеље, Паскал Сулејман, координатор Хришћанске либанске партије у региону Библос, отет је и касније откривен мртав.
Према наводима војске, убили су га у крађи аутомобила припадници сиријске банде, који су потом његово тело превезли преко границе. На сахрани, одавање почасти у сузама и бес натерали су ожалошћене да изразе своје сумње у објашњење војске. Несигурност и ужасна тренутна ситуација замаглили су границе и олакшали убиства. Штавише, Хезболах је малтретирао и нагризао сваку суверену институцију.
Либан је поново талац у ситуацији у којој се невољно везује за агресивну политику иранског режима
Министар унутрашњих послова позвао на отворену истрагу. Нажалост, реалност је да МУП, као и војска, није у стању да реагује и ова истрага ће бити сахрањена као и све оне пре ње. Може ли неко да заустави нови талас политичких убистава данас? Још једном, одговор је не.
Једно је јасно сваки пут када се регионална равнотежа стави на тест: Либанци плаћају цену. Обично кажу да кад год се политичар суочи са притиском на унутрашњем плану, он тражи међународну кризу да га извуче из ње. У Либану је супротно. Сваки пут када се регион суочи са кризом, сиријски режим или Хезболах ће циљати домаћу сцену и погодити је јаче него икада.
Сада смо у једном од тих опасних циклуса. Како се тензије између Израела и Ирана и његових заступника захуктавају, Либан је у опасности да буде увучен у сукоб. Поново је талац у ситуацији у којој се невољно везује за агресивну политику иранског режима, коју спроводи преко Хезболаха. Иако мислим да обе земље желе да избегну пуну конфронтацију у години председничких избора у САД, грешке се дешавају. Уз непрекидне сукобе између Хезболаха и Израела на југу, безбедност Либана ће наставити да се погоршава, стављајући читаву суверену институцију у опасност од колапса.
Географија и демографија ставиле су Либан у средину ових циклуса. И упркос сналажљивости и креативности њених људи, они нису успели да избегну ову невољу. Ипак, овога пута постоји промена у односу на претходне кризе. Тренутна економска и политичка ситуација одузела је земљи регионалну симболику. Изгубио је статус омиљеног детета и сада је заборављен. Више није центар кризе и нико не гледа да спасе Либан јер је већ превише пута спасаван.
Убиство Сулејмана, било од стране сиријске банде или не, наглашава ризике издвајања и циљања одређене заједнице
Колико је међународних иницијатива, шема финансијске подршке и још много тога дато Либану, а да је потпуно изгубљено? Ако томе додамо похлепу и заштиту Понзи шеме банкарског сектора, достижемо ниво одбојности.
Укратко, овог пута Либану нико неће прискочити у помоћ. Крајње је време да се Либанци спасу. Можда звучим као покварена плоча, али једини пут напред — чак и ако то није гаранција успеха — је федерализам. Што више будемо локални у смислу доношења одлука, веће су шансе за успех. Тако и свака заједница може да се заштити и изрази своје мишљење, као и да се регионално усклади са ким жели. Убиство Сулејмана, било од стране сиријске банде или не, наглашава ризике издвајања и циљања одређене заједнице. Ово је такође део зачараног круга завади па владај, који може довести до сецесије.
Истина је да ово решење не мења хегемонију Хезболаха у земљи или отмицу одбрамбених, безбедносних и спољних политика. Али то омогућава да се појави нови глас. Омогућава Либанцима да наставе да живе док Хезболах бира смрт. Штавише, од највеће је важности у овом кризном времену да се представи план за бољу будућност земље која је од стране Либанаца и за Либананце. И ниједан од планова које чујем не доноси реалну могућност промене осим федерализма.
У читуљи мог оца, Асхарк Ал-Авсат га је грациозно описао као „читаоца геополитичке нестабилности или замаха“. Чак и док је болест узимала маха, он је предвидео преокрет који је дошао у Либан 2005. И зато, за све жртве ових геополитичких промена и за будућност земље, хајде да радимо на новом политичком и друштвеном пакту који ће задржати Либан имун на ово: почиње са планом за федерализам.
Одрицање од одговорности: Ставови које су писци изнели у овом одељку су њихови сопствени и не одражавају нужно гледиште bbabo.net
bbabo.Net