Друштво Вести

Братство залива Гвантанамо

иМучење и злостављање у Гвантанаму нису убили наше човечанство. То је само ојачало./и

Канада – Национални заступници постављају питање, поднети оставку из комитета Алберте да би се смањила предозирања опиоидима

Одрастао сам у породици која је истицала јаке верске вредности као што су братство, саосећање и доброта. Такође сам приметио овај морал који се практикује у мом малом селу у Јемену. Код куће и у школи, учили су ме да следим пример посланика Мухамеда, а.с., а посебно сам волео његову изреку: „Послат сам само ради усавршавања највишег морала.

Годинама касније, тек кроз моје интеракције са колегама заточеницима у Гвантанаму, у потпуности сам разумео шта то значи. Кроз нашу заједничку веру развили смо везу која се није могла раскинути, чак и када смо претрпели најстрашније мучење и злостављање.

Као и остали заточеници, нисам знао ни где сам, ни зашто сам тамо, ни зашто су стално тукли и викали. Био сам збуњен, престрављен, љут и често сам се бунио против правила која су се стално мењала. Пошто сам био у затвору 14 година, у суштини сам одрастао у Гвантанаму. Често бих се присећао лекција које сам учио у детињству, па чак и током немилосрдног злостављања, размишљао бих о Посланиковој традицији и учењима о моралном карактеру.

Након што смо годинама живели заједно, били пребачени из једног логора унутар Гвантанама у други, из импровизованих ћелија у самице у затворске ћелије, ми, затвореници, развили смо блиско повезану заједницу. Имали смо заједнички живот, културу и успомене. Прошли смо све заједно, у добру и злу, и постали породица.

Уместо да се молимо у одвојеним кавезима, могли смо да се молимо колективно у редовима као у џамијама. Уместо да једемо сами, могли смо да уживамо у заједничким оброцима као што бисмо то чинили код куће са својим породицама. Уместо да играмо сами са лоптом, могли смо да играмо у тимовима као што бисмо играли ван затвора. И уместо да сваки дан разговарамо са истим комшијама у кавезима, сада бисмо могли да разговарамо са десетинама затвореника у различитим блоковима.

Нисмо имали много, али смо имали једно друго. Када би се затвореници звали, говорили би „наша авганистанска браћа“, „наша браћа из Јемена“ итд. Учили смо и учили једни од других о многим различитим темама и културним традицијама. Позајмили смо најбоље особине из култура једних других. Арапи су почели да се понашају као Авганистанци, а Авганистанци су почели да се понашају као Арапи.

Није изненађујуће да би иследници покушали да нас окрену једне против других. Постојали су затворски блокови у којима су већина заточеника били или Арапи или Авганистанци. Једног дана, када су иследници хтели да ме изолују, преместили су ме у авганистански блок, мислећи да ће ми живот бити тежи јер нема Арапа са којима бих могао да разговарам.

Нису знали да ћете, ако завршите у блоку са групом која није ваша, заправо имати среће. Били бисте третирани као њихов гост све док сте тамо, а они би покушавали да вас утеше на било који начин.

И ево шта ми се десило. Авганистанци су ме третирали као члана породице. На крају сам предавао арапски неписменом авганистанском затворенику и слушао прелепу поезију другог – авганистанског песника и певача у својим 60-има који је написао две књиге поезије на пашту у Гвантанаму. Увек је певао своју поезију за блок, а певао би и за мене.

Пошто су Арапи чинили већину заточеника у логору, многи су били укључени у протесте и отпор против тортуре и злостављања тамо. У почетку се већина Авганистанаца и затвореника других националности трудила да се не меша. Управа логора је то схватила као знак страха и покушала да то искористи за стварање подела.

Једног дана дошао је преводилац на пашту да подели листове папира само за авганистанске затворенике. На њему је на пашту и дарију била написана реч „лицемери“ са фотографијама неких арапских затвореника. Први авганистански затвореник који је добио тај папир бацио га је на преводиоца и пљунуо га. Испитивачи заиста нису разумели наше братство. Били су у заблуди мислећи да могу да нас промене.

У ретким тренуцима радости и ми смо били заједно. Сви бисмо славили када би затвореник примио добре вести, посебно када би се неко од њихове деце оженио или када би постали деде. Заједно смо славили наше верске празнике. Заједно смо постили свети мјесец Рамазан и обиљежили Курбан-бајрам. А када би затвореници били пребачени из Гвантанама, било би велико славље.

Чувари и остало особље логора били су изненађени нашим понашањем. Речено им је да ће срести најгоре од најгорих – убице, „терористе“, чудовишта која су у стању да им у секунди сломе врат. Када су стражари почели да раде и разговарају са нама, њихови ставови су се потпуно променили. Многи затвореници и стражари су развили јака пријатељства, а неки од стражара су чак прешли на ислам.

Везе које смо формирали и добар морални карактер којем сам присуствовао у сваком од својих колега затвореника показали су ми снагу Пророкових учења. Ислам се заснива на усавршавању односа између нас и нашег Створитеља (Аллаха), али и односа са нама самима, нашим породицама, комшијама и свима који нас окружују – укључујући наше непријатеље.

Ове везе су међусобно повезане, међузависне и обликују ко смо и ко постајемо. Они нас изазивају, негују и јачају чак и у тешким временима. Научио сам да чак и када не можемо да контролишемо шта нам се дешава, чак и када други одбаце своју људскост, морамо учинити све што је у нашој моћи да сачувамо своју. Још увек имамо моћ да отелотворимо високу моралну етику као појединци и наше међусобне односе. У Гвантанаму смо свакодневно практиковали пророкова упутства.

ибСтавови изражени у овом чланку су ауторови и не одражавају нужно уреднички став./б/и

Братство залива Гвантанамо