Велика литература не стане у мали мобилни телефон. И данас је то једини доступни извор читања. Листање књига је нељудски рад, недопустиви луксуз, гурманско расипништво. А да ли су анахронизми, додуше класични, неопходни? Или постоји нешто релевантно у папирним параболама? Нудим бесплатно представљање познатих прича – на садашњи начин.
Ревизор се вратио!
Мудрији, зрели Хлестаков враћа се у град, до суза вољен, опљачкан од њега, да би вратио дугове превареним инвеститорима. Иако је ветар и дрхтавац, он себе сматра поштеним човеком, мучи га (не, гласно се каже!) – мучи га савест: срамота је присећати се младалачких ћуди и бестидних ћуди. „Неопходно је, потребно је покајати се и искупити се за грехе. Покајање је друго рођење!“
Вероватно му није познато да је писмо које је послао Трјапичкину отворио управник поште и прочитао га у јавности (а Гогољу је ово писмо требало да појача ефекат и крунише комедију немом сценом, није утицало на ток догађаја ).
Шта се може рећи о рекреираном Ивану Александровичу Хлестакову? (Сматрајте моју фантазију као апликацију за другу серију његових пикарских авантура.) Није се много променио, али је прошао пут тешког самоспознавања и у много чему се преиспитао, направио каријеру – не у присуству владе, где је потребна истрајност и марљивост за њега необична, али у области беседништва, у Думи или локалном огранку политичке странке, у префектури или градској већници. Можда ће чак и да се кандидује за централни или периферни Ареопаг, због чега је стигао у некада насељено подручје које га је благосиљало, где се гостио и китио. Могуће је да у устајалу дивљину стиже са правом ревизијом – такав задатак му је наплаћен у престоници.
Доласком у град познат дечјим набреклим жлездама, смести се у много удобнији хотел него пре, и у складу са статусом и друштвеним положајем, прави шеталишта по преображеним и истовремено неприметно непромењеним улицама...
Посетиоца су приметили пензионери Бобчински и Добчински и, премешујући, пожурили су до гувернера. Или сам Хлестаков одлази код патријархално-гостољубивог простака који га је срдачно примио у претходној посети. Гувернер је и даље исти – помало оронуо и уморан... А пратња му је иста – боје највишег паланачког друштва.
Испоставило се да је гувернерова ћерка усамљена, веома снажан, неизбрисив утисак на њу је оставила шуњајућа тврђава. Гувернерова супруга је такође под чаролијом Хлестаковљеве изјаве љубави, због чега се у кући и породици стално осећа невоља. Над сусретом Хлестакова и гувернера лебди ехо дугогодишњих догађаја.
До вечери ће се окупити истрошени судија, управник поште, повереник добротворних установа и удовица која се бичевала. И Иван Александрович ће бити у искушењу да поново затражи одређени износ дуга - за предстојећу изборну кампању, да помогне осиромашеним сународницима, да побољша медицинску негу... А ако затражи, неће наићи на одбијање. Све док се не замери, не стави заостали субвенционисани регион у смешно светло пред петербуршком елитом.
„Ја сам ваш нови гувернер, ваш рођени отац“, изненада ће испалити фанфарон и почети да дели своју митску (или стварну, што је мало вероватно) имовину, надокнађујући дугорочну штету. Старци су занемели. (А он, племенита душа, лагао? Зар није лагао? Да ли је нешто непланирано или пажљиво смишљено изашло из његових уста? Ко зна... У Русији нико ни у шта није сигуран и није у стању да разликује истину од блефа.) , бивши шеф ће поднети оставку. А на сцени ће се појавити химере Гогољевог смеха – у свом страшном облику: пацови, ђаволи који се мешају и увек ометају искрену људску комуникацију, тако неопходну у свим фазама изградње државе и нивоа власти.
Господин Твистер је пребледео са лица...
Није без интереса испробати данас подтекст пророчке маршаковске фарсе „Господин Твистер“ – много актуелније данас него у доба писања песме.
Данас арогантни бизнисмен, банкар, власник новина и пароброда изгледа блеђе од свог претходника, јер симболично оличава судбину целе беле мањине:
Веома је поносан на своју белу кожу -
Па спава на столици у ходнику.
Невероватно: како је Маршак могао ово предвидети и предвидети? Али зато је писац, антиципатор будућности!
обична прича
У роману Ивана Гончарова Једна обична прича, искусни ујак упућује свог жутоустог нећака како да живи. Наравно, ситуација је застарела. Данас је таман да старински ујак навије на бркове откровења окретног фрајера. Ево како би дијалог изгледао:
Нећак. Где иде моје време, питате се? Излазим са три девојке.
Ујак. Зашто толико?
Нећак. Волим једног, удаћу се за другог. А трећи помаже у раду. Има, наравно, и других романа. Кратак.
Ујак. Ове три константе... Зар није превише? Зашто се не удаш за оног кога волиш?
Нећак. Она је удата.
Ујак. Нека се разведе.
Нећак. Има двоје деце, бебе. Зашто су они мени? И неће оставити мужа. Он је срећан. Са добром платом. Путовања, бонуси, позиција. Његови родитељи имају две даче и три аутомобила.
Ујак. Зашто се не удати за ону која помаже у послу? Прво је ствар!
Нећак. Ево још једног! Доста је што спавам са њом, ружна је, мираз. Али моја изабрана млада је веома спектакуларног изгледа. Са таквим задовољством да се појавим у јавности. Поред тога, њени родитељи...
Ујак. Пет аутомобила и три викендице.
Нећак. Да. И везе.
Нећак. Да ли је ово трик? Ево мој љубавник заиста...
Нећак. Жене су терет. И са њим одмарам душу и тело. Али светољубиво друштво, лицемерни морал, пуритански обичаји...
Ујак. Да, нећете завидети својој генерацији.
Нећак. Штавише, ви, застарели и преживели сенилни, мешате се, пењете се глупим догмама.
Ујак. Одлазим.
Нећак. А тестамент? У моју корист.
Ујак. О да. Који папир треба потписати?
Нећак. Алцхајмер. Дементионисти. Уморан. Неподношљиво!
Обломови на власти
Најдубља мисао писца Гончарова постаје јаснија: „Што мање знаш, то боље спаваш“ - стално кемар Иља Иљич Обломов. Али хајде да замислимо: активни Штолц му је патронизовао висок положај. Заузевши то, Иља Иљич наставља да хрче.
Заправо, ову слику и тренд посматрамо свакодневно: узаврела галама високих власти не би требало да завара. Сви они који опонашају и заоштравају ову галаму спавају отворених очију – луђаци, сомнамбулисти, малознајући, неразвијени – да би још чвршће спавали.
Отуда инверзија: образовање се смањује, убија се да би презимило све без изузетка.
* * *
Пред крај претпоставка: како би Лав Толстој и Љермонтов написали „Кавкаски заробљеник” и „Бела”, који, поставши снајпериста, киднапује Печорина за откуп. Он бежи из заточеништва, а он, талац части, биће докрајчен у региону главног града.
bbabo.Net