Лидија има музичко и педагошко образовање, ради као учитељица у вртићу, укључујући. Папа Алексеј је информатичар, али нема везе са програмирањем.

- Саша се врло рано заинтересовао за све што је повезано са логиком размишљања - каже Лидија. – Од године када су ме понеле загонетке, волео сам да сакупљам игру „Никитинови квадрати”. Приметивши да га занима логика, почели смо да му нудимо такве игре, логичке загонетке...

Дечак је већ знао слова у доби од 1 године и 1 месеца („висила су на зиду, а он их је некако сам научио“), а прве речи је почео да чита са 2 године и 10 месеци.

- Све ово у почетку нисам доживљавао као некакву одлику његовог развоја. Али када је кренуо у вртић, постало је приметно да се по интересовањима разликује од својих вршњака.

Са 4 године, он и Саша су отишли ​​у Сочи у експериментални дечији центар и тамо је дете било задивљено хемијским експериментима. Одлучио је да савлада ову науку. „Желим да знам зашто се то дешава“, био је његов стални лајтмотив. Научио је периодни систем, посматрајући неку врсту хемијског експеримента, могао је рећи које супстанце су укључене у њега.

Са шест година видео је једног десетогодишњег дечака како се бави програмирањем и од тог тренутка почиње његова страст за компјутерским програмима, који га је потпуно апсорбовао.

- Почели смо са једноставним блок језиком Сцратцх, показао сам му видео, он је погледао и рекао: „Ох, разумем све!“. Три дана касније почео је да ради неке од својих програма. Затим је почео да учи друге програмске језике, а са 8 година самостално је савладао Пајтон на добром нивоу из књиге за само пар месеци.

Мама каже да су пре школе сина водили у различите кругове - било је цртање, циркуска секција, позоришни и вокални студији. Саша и даље иде у циркуски студио, а недавно је почео да се бави битбоксом (музички правац када се звуци стварају устима и збрајају ритмове). „Драго ми је што се не заглави са својим програмирањем. Ко зна шта ће му користити касније у животу “, осмехује се Лидија.

- Како сте изабрали школу?

– Позвани смо у нову школу са инжењерским смером, у први разред. Нисмо прескакали часове из два разлога. Прво, желео сам да комуницира са својим вршњацима. Ипак, психолошки, он одговара својим годинама. Односно, када је био у првом разреду, волео је да трчи, игра, а и другови су трчали и играли се са њим. Да има седам година са ђацима петог разреда, ко би тамо трчао са њим?!

А други разлог је што је за његове хобије потребно време. За програмирање и све остало. Он увек има толико ствари да ради осим школе! Саша понекад каже: кажу, било би супер да што пре завршим школу. Кажем: али разумете да ћете онда морати да одложите програмирање и све остало, и потрошите неколико година на полагање свих ових сертификата унапред...

Да ли има пријатеље вршњака? Да ли га занимају?

- Наравно, старији момци су му ближи по интересовањима, али се добро дружи са вршњацима. Није га брига што је испред некога у развоју. Не жели да буде паметнији од свих. Каже: Желим да имам са ким да комуницирам и разговарам.

Да ли је вероватно одличан ученик у школи?

- Има све петице, осим географије. Зато што она није заинтересована за њега...

Лидија је говорила о три главна приступа одгајању и образовању свог чуда од детета.

Прво, дете се мора посматрати. Не намећи му своје жеље.

- На пример, сањао сам да ће мој син постати музичар, јер и сам имам музичко образовање. Добро пева... Али га не занима.

Друго. Не заборавите да се живот не завршава образовањем.

Треће правило Лидије: комуникација са људима је важнија од свега у животу.

- Чак и ја, на пример, када се сетим студентских година, сетим се како смо се дружили, како смо се смејали, шалили. Ипак, људи се памте, а не студије. Сам Саша је то већ почео да схвата. Када је у трећем разреду отишао на трке на даљину, после неког времена ми је одједном рекао: знаш, добро се сећам шта је било у првом и другом разреду, а шта је било у трећем уопште се не сећам. Ја кажем: то је зато што сте седели на даљину, а ништа се није догодило. Био је један компјутер и ништа више. И мислио је...

Читао сам много различитих прича о томе како је испала судбина штребера. И није ствар чак ни у томе да ли је неко од њих схватио у будућности или не, већ да је детињство нешто, проћи ће и више га неће бити. И скоро сви су рекли да им је у детињству недостајала комуникација.

- У том смислу, вероватно можете само да сажаљевате децу Тепљакових?

„Нема смисла сажаљевати туђу децу, без обзира на проблем. Пошто не знамо како то доживљавају сама деца, не знамо шта се тамо заиста дешава. Једино што могу да кажем јесте да ми, наравно, имамо потпуно различите приступе васпитању и образовању. Али ми и они имамо право на то. То је њихова одговорност као родитеља.

Лидија верује да чини све да детињство њеног сина буде срећно.

- Сви родитељи желе срећу својој деци, али једног дана сам схватио да ту срећу често желимо и у будућности, кад једном одрасте, научи, оде на посао, ожени се, добије децу... Али ја желим да Саша буди срећан сада, данас! „Ако нисте имали бицикл као дете, а онда сте одрасли и купили Бентли, још увек нисте имали бицикл као дете. Зато отерам Сању од омиљеног компјутера и одведем га на базен, или идемо на клизање и скијање. Јер и то су компоненте данашње среће, када си још пун снаге.

- Какву би будућност пожелео Саши?

- Хоће ли Саша бити познат у одраслом добу? Веома сумњам, његова сфера тренутно то не подразумева. Али директно видим опцију у којој они који су га као дете видели на телевизији кажу: „Толико сам се надао, али на крају нисам постигао ништа!”. У сваком случају, видео сам нешто слично у правцу других „бивших штребера“. И шта, требало је оправдати нечије наде? Генерално, моје мишљење је да сада Саша има оно што има. Сјајно је, занимљиво, у извесној мери кул. Само немојте наметати никаква очекивања о будућности ономе што је сада. Тада нико неће бити разочаран.

Волео бих да му оно што ће радити у одраслом добу доноси задовољство, да има осећај потребе, самоспознаје и важности онога што ради.

bbabo.Net