У совјетским годинама, један полицајац (не сећам се имена) је одржавао ред у области Арбат. И испричао је како је први отишао на све сигнале.
Било је то 60-их и 70-их година. Свако арбатско двориште било је пуно тинејџера хулигана, који су касније израсли у легендарне личности. Али онда су, у детињству и адолесценцији, крали бицикле, гребали потпуно нове Волге, на које су долазили партијски лидери, крали новчанике од туриста, нешто дизали у ваздух, трчали са домаћим пиштољима и „паклено се тукли“.
Посао полицајца (како је он то видео и како су одредили његови претпостављени) био је да приводи тинејџере и води озбиљан разговор. Такви да им крв хлади у жилама. Није их, наравно, тукао, али их је манжетна могла ударити или повући чеп (што, наравно, не одобравамо у модерном друштву).
Испричао је како је сео испред другог хулигана-терористе и два сата му причао о животу, о подлости и о части, о срамоти и о савести. Дјечак је обично слушао, објешен главу, могао је бризнути у плач. У ретким случајевима, полицајац је у такве разговоре укључивао родитеље, најчешће се сам сналазио. А резултати су били невероватни: од јучерашњих хулигана, протестујући против свих и свачега, израсли су талентовани војсковође, лекари, писци. То је могао један (!) полицајац.
У савременој Русији око 2,5 милиона људи ради у агенцијама за спровођење закона. Размислите само о овом броју.
Погодите колико њих се бави превенцијом малолетничке деликвенције? Нигде нисам нашао такве бројеве. А има ли таквих међу снагама безбедности уопште? Али са друге стране, поуздано знам да има и других који седе за компјутером и уз помоћ разних програма траже екстремизам, тероризам и тако даље у објавама, коментарима и преписци тинејџера. А ово је, уопште, добра ствар: идентификовати, да тако кажем, изгубљене младе душе. Али тада нико и не покушава да разговара са њима као људски. Службеници реда одмах хватају причу задављењем, јер је ово „штап“, ово је „повећање откривања“. А за превенцију ордена, медаље и награде се не дају.
Па ипак, не би било исправно мислити да су снаге безбедности забринуте само за своје каријере. Наравно да не. Међу њима има идеолошких, који су сигурни да показују патриотизам у борби против тинејџера „непријатеља“. А да су и сами променили концепте схвате тек када се њихова сопствена деца нађу у истој ситуацији. Бумеранг - постоји. Судови, хвала Богу, не разматрају увек такве случајеве против тинејџера. Прошле године, према статистици Врховног суда Руске Федерације, укинуто је 37% оних које су добили. Али ако је прича постала гласна, ако је за чекисте то „ствар принципа” (не мешати се са моралом), онда се судија обично плаши да донесе ослобађајућу пресуду.
Недавно ми је судија у приватном разговору рекао да не може да објасни својој ћерки зашто је 19-годишњи блогер Матвеј Јуферов, који је уринирао на ветеранску марамицу, добио 4 године затвора. Није могао да објасни зашто је Анастасија Чистова, која се непристојно сликала у позадини храма, добила 10 месеци затвора. Покушао је, али није могао. Она га није разумела, као што не разумеју милиони младих људи. Они који су их привукли, који су судили, учинили су медвеђу услугу држави.
Тинејџери из Канска су првобитно приведени због постављања летака о Азату Мифтахову, студенту дипломског студија Московског државног универзитета. Упозорили смо тада: суђење математичару анархисти на основу сведочења тајног сведока је пут у нигде. Суд га је осудио на 6 година затвора. Па шта? То је изазвало протест тинејџера Канана. Сада је Уваров добио мандат.
Метода репресије са децом не функционише, господо из снага безбедности. Па се, можда, ипак, вратите на превенцију?
bbabo.Net