"Они желе да имају систем одвраћања који је попут репа шкорпије", рекао је професор Ким Донг Јуп, бивши јужнокорејски поморски командант. "Главна сврха Северне Кореје није да напада, већ да се брани." Они желе "разноврсно средство одвраћања способност“, а ко би их могао кривити?
То је добродошло одвраћање пажње од свакодневних упозорења о неминовној руској инвазији на Украјину, и још мање вероватно да ће се завршити стварним ратом. Северна Кореја је пробно испалила седам различитих пројектила за месец дана, амерички председник Џо Бајден узвратио је још санкцијама пустињачкој држави Ким Џонг-уна, а сви су извукли своје ратне коње у брзи кас око стазе.
Реалност је, међутим, да нико на позицији власти није ни најмање узбуђен овим малим преламањем између Пјонгјанга и Вашингтона.
Медији спекулишу о томе да ли тестови Северне Кореје имају за циљ да утичу на предстојеће изборе у Јужној Кореји или да намаме Бајдена на самит у Трамповом стилу, али највероватнији мотив је управо оно што је рекао професор Ким: жеља да се демонстрира ефикасност Северне Кореје. Корејске ракете. Знате, оне које носе нуклеарно оружје Северне Кореје.
Пјонгјанг није тестирао ниједно нуклеарно оружје од 2017, али се верује да до сада има 50-60 бојевих глава. Нити је од тада пробно лансирала своје интерконтиненталне балистичке ракете (оне које могу да досегну било где у Сједињеним Државама). Јануарски тестови су били „хиперсоничне“ ракете, ракете „средњег домета“, крстареће ракете и сличан хардвер.
Већина тих пројектила вероватно може да носи и нуклеарне бојеве главе, али само до Јужне Кореје или Јапана, америчких локалних савезника. То је огромна инвестиција за малу, прилично сиромашну земљу (исту популацију као Аустралија, али једну шездесетину величине) – али није толико екстравагантно када се узме у обзир да су све ове нуклеарне бомбе намењене да одврате Сједињене Државе.
Ниједан амерички дипломата или војни официр неће јавно признати да је страх Северне Кореје од америчког нуклеарног напада оправдан, али они интелигентнији схватају да су правила нуклеарног одвраћања потпуно иста за демократске суперсиле и патуљасте тираније. Ако ваш непријатељ има нуклеарно оружје, онда га морате имати и ви да бисте били сигурни.
И Садам Хусеин и Моамер Гадафи су ову лекцију научили на тежи начин, а Ким Џонг Ун нема намеру да иде њиховим стопама. Народна Демократска Република Кореја, како је његов феуд формално познат, има војну конфронтацију са Јужном Корејом која никада неће нестати, пошто су обоје део исте подељене нације.
Војска Северне Кореје је дупло већа од војске Јужне Кореје, иако ова друга има двоструко више становништва и 10 пута веће богатство. Јужна Кореја држи своју војску малом јер се на крају може ослонити на свог америчког савезника да је заштити -- а тај амерички савезник има нуклеарно оружје и доказану спремност да га користи.
Из перспективе Пјонгјанга, америчко нуклеарно оружје је смртна претња и нико не може да убеди севернокорејски режим да оно никада неће бити употребљено против њега осим ако он први не нападне. Американци се не би одрекли нуклеарног оружја да Кина и Русија дају таква обећања, нити би веровали Америци на реч. Превише је у питању да би се ризиковала.
Ово је универзална дилема нуклеарног оружја. Северна Кореја има исто толико права да брине о томе као и Сједињене Државе, и никада неће одустати од сопствене нуклеарне бомбе све док траје тренутна конфронтација на Корејском полуострву. (71 година и даље.)
Сви састанци или „самити“ између америчких и севернокорејских дипломата или лидера биће вођени вечном жељом Северне Кореје да оконча трговинске санкције УН и САД и/или узалудном настојањем Америке да натера Кима да пристане на једнострано нуклеарно разоружање.
Ни једно ни друго неће бити, али нема ни кризе.
Нема хитне потребе да се то „поправи“ или „подузи“ сада.
Сједињене Државе не могу да се натерају да јавно признају ову чињеницу, али Пентагон и Стејт департмент приватно прихватају да је то до сада већ давно успостављена реалност односа САД-НК.
„Они веома разумеју значај померања на лествици домета“, рекао је у недељу високи званичник Бајденове администрације, имплицитно признајући да Севернокорејци нису тестирали ниједну нову ракету која би могла да погоди америчку домовину. Заиста постоји међусобно разумевање. Они једноставно не могу да причају о томе.
Гвин Дајер је независна новинарка чији се чланци објављују у 45 земаља. Његова нова књига је „Најкраћа историја рата“.
bbabo.Net