Нагомилавање руских снага у близини украјинске границе довело је до страха од новог рата. Али сукоб тешко да је нов, као ни циљеви Русије. Украјина, коју су вековима индиректно контролисале или директно потискивале владе са седиштем у Москви, жели да је НАТО заштити од будућих руских упада, попут оног који је Кремљ покренуо 2014. Али руски председник Владимир Путин захтева да НАТО обећа да се неће ширити у било које источноевропске земље које се граниче са Русијом (која већ дели границу са пет чланица НАТО-а).
НАТО, на челу са САД, одбија Путинов захтев на основу тога да све земље имају право да одлучују о својој судбини. Али заштита украјинске независности није тако једноставна као што се чини. Постоји асиметрија између цене коју је Русија спремна да плати да би контролисала Украјину и цене коју су земље НАТО спремне да плате да би је заштитиле од руског суверенитета.
Русија има мало савезника, док НАТО чини 30 најбогатијих земаља света, од којих многе имају модернизоване војске. Ипак, у протеклих 200 година Русија је успела да искористи мале суседне земље као тампон против западноевропских земаља које би је могле угрозити. Путин гледа на данашњи геополитички пејзаж на скоро исти начин. Он брине да се, од распада Совјетског Савеза, западни тампон Русије свео на Белорусију. Одржавање Украјине у сфери утицаја Кремља је стога кључно за његову стратегију обезбеђивања националне безбедности Русије и јачања њеног геополитичког положаја.
Већина чланица НАТО-а, укључујући САД, готово сигурно немају исти ниво мотивације као господин Путин. Штавише, историја је показала колико је тешко обезбедити независност држава са великим зараћеним суседима. Током Хладног рата, САД су водиле скуп рат за очување независности Јужне Кореје. Затим је водила још скупљи рат како би одржала Јужни Вијетнам независним и није успела. Свему, та два рата у Азији су трајала 20 година и коштала су око 1,2 билиона долара, што је резултирало са више од 90.000 смртних случајева америчких војних снага. САД су недавно поново научиле неке од лекција из тих ранијих ратова. Прошле године се повукла из Авганистана након 20 година неуспјеха да успостави политички поредак или функционалну националну економију. Пре него што је западно особље уопште напустило земљу, талибани су је већ поново заузели. И иако се Авганистан веома разликује од Украјине, чињеница је да америчка јавност нема много апетита за још једну страну војну кампању.
Ове чињенице су добро познате господину Путину, ауторитарном лидеру који није спутан домаћим јавним мњењем на начин на који су то његови западни колеге. Док ће САД и њени савезници имати тешкоћа да убеде бираче да је рат за одбрану Украјине вредан труда, Путин може да искористи чињеницу да руски национализам у сталном порасту последњих година. Путиново одобравање је порасло након руске анексије Крима 2014. Истина, Путиново одобравање је од тада значајно опало, а руска јавност изгледа опрезна према рату у Украјини. Али господин Путин зна из историјских епизода, као што је совјетска велика глад, да је могуће наметнути значајне трошкове руском становништву ради постизања великих политичких циљева.
Штавише, сопствено понашање НАТО-а је можда ојачало Путинову решеност да следи стратегију агресије. Када су руски БДП и војна потрошња били на историјском ниском нивоу након распада Совјетског Савеза, НАТО се није распао, иако је основан у експлицитну сврху хладноратовског обуздавања Совјетског Савеза. Уместо тога, проширио се на бивше сателите Совјетског Савеза у централној и источној Европи, па чак и три бивше совјетске републике.
Из Путинове перспективе, НАТО ће вероватно апсорбовати Украјину пре или касније ако мисли да се Русија више неће борити да то спречи. Али ако Русија кредибилно покаже да ће се борити за контролу над Украјином, може се десити једна од две ствари: Запад ће преговарати за мир или ће доћи до рата за који НАТО неће имати мало апетита. У сваком случају, веродостојна претња ратом максимизира Путинове шансе да задржи Украјину у руској сфери утицаја.САД, историјски најгласнији заговорник проширења НАТО-а, треба трезвено да процене ситуацију. Русија ће се борити, и уколико САД не покажу веродостојно да ће се борити, Украјина неће моћи да побегне од руског утицаја и да буде заиста независна. У најгорем сценарију, САД и Запад, неодлучни и половични, завршавају у рату који ће на крају одустати, а Украјинци сносе највећи терет људских и економских трошкова.
Док неки на Западу показују знаке прихватања данашње сурове реалности, други тврде да би свака спремност да се постигне споразум са Путином била еквивалентна смиривању нацистичке Немачке од стране британског премијера Невила Чемберлена у Минхену. Ово је нетачно. Спречавање рата је најбоља ствар коју САД и њени савезници могу учинити да очувају благостање Украјине, ако не и идеал пуне независности. ©2022Пројецт Синдицате
Нанци Киан, професорка менаџментске економије и наука о одлучивању на Келлогг школи менаџмента Универзитета Нортхвестерн, оснивачка је директорка Цхина Ецон Лаб и Нортхвестерн Цхина Лаб.
bbabo.Net