Нација може напредовати само ако држи образовање као свој главни приоритет. Ако то не учините, биће предодређено да се суочи са падом и катастрофама у облику економских недаћа, друштвених неправди, колосалног незнања, итд.
Образовање усађује осећај за разликовање и разликовање између онога што је етичко и шта није. У суштини, омогућава људима да идентификују и прихвате своје одговорности са чистом искреношћу. Неопходна потреба за образовањем може се видети из тога што је земља која је до сада дотакла врхунце у свету прва успела да ојача и ојача свој образовни систем. Образовање оснажује нације и појединце. И исто тако су истакнута сва она места где се образовање не сматра главним приоритетом јер трпе све последице. Нације које су лишене образовања лишене су привлачног животног стандарда.
Нема потребе тражити пример за ово изван Пакистана, јер имамо најоправданији пример у Белуџистану. Нажалост, Пакистан је једна од оних земаља у којима је образовни систем у патетичном и срцепарајућем стању. Иако је у таквом стању од дана када је држава стекла слободу, али временом је, уместо да напредује и ојача, пала на депоније. Тренутна стопа писмености у Пакистану је 62,2 одсто, мало изнад половине. Она недвосмислено приказује где се земља налази. Ако се стопа писмености упореди са суседним земљама, онда је заиста ниска јер је стопа писмености у Кини 80 одсто, у Индији 74 одсто, а у Ирану 85 одсто. Не би било погрешно рећи да је препрека на путу ка напретку и просперитету без сумње оронули систем нашег образовања. Постоји похвалан цитат Дона Ричардсона „Образовање; једина најважнија инвестиција коју ћемо ми као држава икада направити“.
Дебата о томе шта је допринело оваквом погоршању стандарда нашег образовног система престаје да се завршава, али међу најистакнутијим су следеће:
* мање пажње владе. Ово се лако може видети у недавном буџету где суморна алокација средстава за само образовање одражава наше приоритете. Пакистан је управо издвојио 83,3 милијарде за образовање (што је само 1,1 одсто укупног буџета), док је за одбрану издвојено 1289 милијарди (тј. 18 одсто укупног буџета).
* неспособни људи који су задужени за бригу и управљање образовним системом. Укључивање политике у доношење кључних одлука остаје главни камен спотицања. Студенте такође треба кривити јер су се њихове обавезе временом промениле. Од посвећивања целог времена књигама и учењу до једва добијања времена за учење због бескорисних активности, постоји само мали број који се истиче. Прекомерна употреба мобилних телефона, и то на бесмислен начин, подрива тежњу за образовањем.
Да би изашла из ове страшне невоље, земља треба да предузме суштинске кораке као што је надувавање издвајања буџета за образовање јер оно није на висини. Такође мора радити на томе да процес запошљавања буде транспарентан и мериторан, тако да само кандидати са потребним стасом могу бити примљени у наставну арену. Што је још важније, систем непотизма треба одмах искоријенити, што је, нажалост, преовлађујућа реалност у земљи. Осим ових, треба испунити и обезбедити све основне потребе, као што су добра и софистицирана инфраструктура у школама и другим образовним институцијама, као и финансијска помоћ сиромашним ученицима.
Неопходна потреба за образовањем види се из тога што је земља која је до сада дотакла врхунце у свету прва успела да ојача и ојача свој образовни систем.
Ако образовни систем и даље буде занемарен, без икаквог аргумента, Пакистан ће и даље заостајати и борити се да постане страшна земља на свим фронтовима, посебно у својој економској држави. Укратко, Пакистан мора ојачати свој оронули образовни систем и не сме оставити камену у овој потрази.
Писац је студент
bbabo.Net