У музеју на Поклонној гори рођаци хероја-команданата и гости из Московске области могли су да виде ажурирану експозицију "Битка за Москву. Прва победа!", где се међу реликвијама чувају личне ствари пуковника Полосухина. Па чак и – писмо прободено метком, које се у тој последњој борби показало у напрсном џепу команданта дивизије.
Дошао је од најстарије ћерке Ауроре и био је уз њеног оца до последњег тренутка. Неколико деценија ова реликвија је негована у породици, а онда је одлучено да се пренесе у Музеј победе.
У Дворани славе, где је сада Виктор Полосухин на мермерним стубовима са именима фронтовских хероја, учесници церемоније положили су цвеће и у тишини одали сећање на оне који су пре 80 година погинули у бици код Москве.
А унук команданта дивизије Виктора Поњакова допринео је биографији свог деде у сверуском историјском пројекту „Лица победе“. Виктор Игоревич је у дијалогу са Росијском газетом рекао да је претходног дана посетио Можајск и посетио место где је, према речима сабораца, погинуо командант дивизије Полосухин.
„Запослени у музеју, претраживачи и локални историчари имају различита мишљења о томе где се то тачно догодило“, каже наш саговорник. – Спомен-камен је постављен у време када нису сви архивски документи имали отворен приступ, али сада се указала таква прилика. Договорили смо се да овог лета, ако ситуација дозволи, још једном обиђемо ратишта и проверимо мапама, наређењима, оперативним извештајима...
Виктор Полосукхин је командовао дивизијом још четири месеца, а у децембру-јануару-фебруару је немилосрдно тукао, прогонио непријатеља који се повлачио. И, наравно, сваки дан је губио људе. Борбама је достигао 141 километар, ако се мери дуж минске магистрале, и кретао би се овако до западне границе СССР-а...
Нешто касније, биће названа помпезно „линија Фирера“ – од Ржева на северу преко регионалних центара Зубцова, Карманова, Гжацка и Јухнова на југу. Фебруара 1942. још увек није постојала непрекидна линија утврђења, а борбе су се водиле на различитим удаљеностима од Москве, али су већ били формирани велики одбрамбени делови на путу совјетских трупа које су напредовале.
Такав задатак за јединице које су напредовале, искрвављене претходних недеља, готово без тенкова и артиљерије, показао се немоћним. Штавише, наше две дивизије, остаци самих стрељачких и тенковских бригада завршили су у „кеси“.
Два дана касније, командант дивизије је сахрањен уз војне почасти у центру већ ослобођеног Можајска. Стотине, а од стотина - хиљаде обичних и млађих команданата у снегом прекривеним пољима и у ливади око целог периметра немачког одбрамбеног центра, није било начина да се сахрани.
И тада није било могуће испунити главни задатак - пресећи аутопут и пругу до Вјазме. На предлог команданта Копнене војске Говорова, офанзивна дејства на овом подручју биће обустављена. Немачка линија одбране трајаће овде читаву годину, до марта 1943, и биће сломљена тек после ослобођења Ржева и Гжацка...
Под већ гардијским заставом, била је на челу офанзивне операције Ржев-Вјаземски у пролеће 43., ослободила Гжацк, Јелњу, напредовала на Оршу, учествовала у ослобађању Пушкинских планина, музеја-имања Пушкина у Михајловском. Рат је завршен борбама против групе Немаца у Курландији.
bbabo.Net