Пре него што пређем на главну причу о повећању плата, морам да подигнем једну ствар. То је необично кретање курса тајландског бата. Теоретски, ово је време када би бат требало да депресира због растућих дефицита текућег рачуна због високих цена увозне нафте.
Тајланд плаћа око 3 милијарде америчких долара (97 милијарди бата) више месечно, у поређењу са истим периодом прошле године, за увоз горива. Али уместо да депресира, бат је од почетка ове године ојачао 2,8% у односу на долар и 2,0% у односу на јапански јен. Једино логично објашњење је да је Банка Тајланда интервенисала на девизним тржиштима.
А сада на главну причу о подизању плата.
Ова година ће бити позната као година несташице снабдевања. Дозволите ми да цитирам Џефа Карија, глобалног шефа истраживања роба у Голдман Саксу, који је изнео следећу примедбу прошлог Дана заљубљених.
„Радим ово 30 година и никада нисам видео оваква тржишта“, рекао је он. „Изашли смо из свега. Није ме брига да ли је нафта, гас, угаљ, бакар или алуминијум.
Мислим да се овакав коментар особе таквог стаса не може занемарити. У најмању руку, сигуран сам да ће цене нафте поново порасти овог лета, са или без предстојећег рата између Русије и Украјине. То је због мање понуде нафте из шкриљаца у Сједињеним Државама.
Сједињене Државе су највећи светски произвођач нафте (11,3 милиона барела дневно), чинећи 15% светске понуде нафте. Око 65% тога долази од нафте из шкриљаца. Дакле, овде је проблем. Да би се извукла сирова нафта из стене уљних шкриљаца, потребан је фрак песак (врста песка са малим, уједначеним честицама). Овога тренутно постоји велика несташица, што је довело до повећања цене за два или три пута. До лета се очекује смањење снабдевања нафтом из шкриљаца због неадекватних количина фрак песка. Истовремено, лето је врхунац потражње за нафтом. Већа потражња и мања понуда су сигуран услов за повећање цена.
Уз исцрпљивање понуде глобалних роба и растућу потражњу усред опоравка од пандемије Цовид-19, готово је извесно да ће инфлација вероватно остати висока ове године, посебно уз претњу шока од нафте из шкриљаца. Изгледи за светску економију можда неће бити тако светли као прогноза раста БДП-а од 4,4% коју је објавио Међународни монетарни фонд (ММФ).
Најгоре од свега, инфлаторни притисци могли би да наведу главне светске централне банке да подигну каматне стопе брже него што се очекивало. Чак ни Банка Јапана можда неће моћи да избегне повећање каматних стопа јер је јапански јен већ изгубио скоро 10% своје вредности у једној години.
Шта би Тајланд требало да ради усред (1) високих цена производа, (2) високих камата, (3) високог државног дуга и (4) високог дуга домаћинстава? Одговор је „подићи плате“.
Али немојте још да спојите обрве. Молим те прво ме саслушај.
Какве савете бисмо очекивали од ортодоксних, посебно кејнзијанских, економиста с обзиром на такву ситуацију у којој су сва четири поменута фактора у игри? Они би саветовали владу да спречи да се привреда смањи тако што ће остварити огромне дефиците -- другим речима, стратегијом "позајми и потроши".
Проблем је што је тајландска влада већ заглибила у дуговима. Још више позајмљивања могло би да доведе до дугорочне нестабилности, што се види у многим земљама Латинске Америке. Једном када земља упадне у дужничку замку, готово је немогуће изаћи из ње. С обзиром да је тренутни ниво државног дуга у Тајланду близу 9 трилиона бата, било би потребно 90 година да се све отплати -- под претпоставком да влада има буџетски суфицит од 100 милијарди бата годишње.
То би се могло постићи повећањем домаћих плата. Противници ове стратегије забринути су због тога што нација губи конкурентност, што би могло довести до тога да инвеститори преселе фабрике у земље са „јефтинијим” платама, док ће веће плате изазвати вишу инфлацију – класичну спиралу плата и цена.
Док су веће плате које доводе до веће инфлације теоретски исправно, повећана државна потрошња такође доводи до веће инфлације. Ако би влада потрошила 100 милијарди бата, то би имало исти утицај на нивое цена као да су радници потрошили 100 милијарди бата. Овај аргумент је бесмислен јер се једноставно своди на избор између мањег од два зла.
Заправо, плате се никада не могу везати за инфлацију, јер веће плате не морају нужно довести до веће инфлације. Минимална плата у Јапану је шест пута већа од оне у Тајланду. Али Јапан је константно имао много нижу инфлацију од Тајланда.
Губитак међународне конкурентности је валиднији аргумент. Међутим, ово се може надокнадити депресирајућим курсом. У случају Тајланда, повећање накнаде за раднике од 20% изазвало би губитак од 6% међународне конкурентности. Ако би Банка Тајланда депресирала валуту за 2 бат по долару, међународна конкурентност Тајланда би била у потпуности обновљена.
Иначе, плате немају везе са конкурентношћу. Кинески радници зарађују 30% више од својих тајландских колега. Ипак, кинески систем производње је далеко конкурентнији.
Заговорници повећања плата би требало да проуче случај Кине како би боље разумели утицај на конкурентност нације.
На основу БДП-а по приходу који је дао Национални одбор за економски и социјални развој (НЕСДБ), повећање накнаде за раднике од 20% би ставило додатних 862 милијарде бата у новчанике радника и требало би да подстакне раст БДП-а за додатних 5,5%. Противмера би била депресација валуте за 2 бата на око 34,5–35 бата по доларима.
Да ли је ово интересантна алтернатива актуелној владиној стратегији позајми-и-троши?
Др Цхартцхаи Парасук је слободни економиста.
bbabo.Net