Трагедија је у томе што под једним или другим изговором Пакистан није успео да се супротстави агресору, Русији, која пролива крв недужних украјинских грађана.
У фебруару 2014. Русија је анектирала украјинско полуострво Крим под изговором да штити етничке Русе. Сепаратизам је наставио да расте у Украјини, посебно на њеном истоку. Сепаратисти су чак организовали народно гласање за проглашење независности и дали су понуду да постану део Русије, која је наставила да им даје оружје и обуку. Стање ствари је изнервирало украјинску државу, која је то сматрала прикривеним мешањем у њене унутрашње ствари.
Резолуције Генералне скупштине су намењене да се осети пулс света, иако резолуције нису обавезујуће за Савет безбедности. Резолуција „агресија на Украјину“ одисала је одређеним симболима. Прво, резолуција је изразила консензус да међународна заједница у великој мери жали због агресије Русије на Украјину. Друго, резолуција је натерала Русију да схвати међународну перцепцију своје агресије против Украјине.
За Русију би уздржаност од 35 чланова могла бити победа, али би Русија могла да убеди само пет земаља да подрже њену ствар. Чак је и Кина одбила да подржи Русију и одлучила да се уздржи. Укупан резултат је указивао на руску изолацију у свету. Један од проблема са земљама, које жуде да остану у изолацији, јесте то што се навикавају на осамљеност, уместо да практикују живахне међудржавне односе. Други проблем је што одлуке таквих осамљених држава намећу изолацију и њиховим следбеницима. Нажалост, Пакистан је сада жудио да буде један од блиских следбеника Русије.
Питање пред Пакистаном није било да ли је тражио од Русије на билатералном нивоу да деескалира тензије са Украјином, већ да ли се Пакистан обавезао на фундаменталне принципе Повеље УН која позива на неагресију. Поента није била у томе да ли Пакистан жели да стане близу Запада или даље од њега, већ да би Пакистан могао да стоји на својим спољнополитичким принципима поштовања суверенитета других држава у свим околностима.
Трагедија је у томе што под једним или другим изговором Пакистан није успео да се супротстави агресору, Русији, која пролива крв недужних украјинских грађана. Руско-украјински сукоб није сукоб на границама. Уместо тога, руска војска је извршила инвазију на Украјину и нанела патњу цивилима. Пакистан је требало да заузме јасан став и да осуди агресора. Нажалост, у нади да ће тражити руску политичку и економску наклоност, Пакистан се заслепио пред људским злочинима које је надмоћна војна моћ Русије покренула на Украјинце. Поента није у томе шта Пакистан може да заради пратећи или не пратећи политику блока, већ је поента да принципи којих се Пакистан придржава, шта год да буде. Пакистански компромис о принципима је дипломатска катастрофа.
Изнад свега, одлука Пакистана да се уздржи од супротстављања руској агресији једнака је имплицираном прихватању иредентистичких тврдњи Русије према Украјини. Ова тачка има реперкусије по интегритет Пакистана који покушава да сузбије сепаратистичке тенденције које су се појавиле на истој основи у његовој западној половини.
bbabo.Net