бИрина Всеволодовна, у којој је фази сада ваш "Оњегин"?/б

бИрина Евтеева:/б До сада је завршено снимање филмских бланкова са глумцима у пејзажима и ентеријерима и на зеленој позадини. А сада је почео најважнији део - креирање анимације са слике. Неко то назива сликањем у боји на стаклу, неко интеракцијом анимације и играних филмова. Знате како ја то радим - неколико слика се истовремено пројектује на велико стакло, које се синтетишу светлошћу, бојом, текстуром. Односно, сваки оквир на стаклу трансформишем ручно уз помоћ светлости и боје.

бОво није ваш први позив Пушкину./б

бИрина Евтеева:/б Да, али када сам се бавила „Малим трагедијама“, занимало ме је да реч Пушкина пренесем кроз пластику, кроз сликарство. А ту је и сам „Евгеније Оњегин”, и истоимена опера Чајковског. Овај сценарио Ирине Марголине ме је, како кажу, закачио. Јер с једне стране постоји прилика за маштање на тему „романа у стиху“, а са друге божанска музика Чајковског, коју не можете да научите напамет, али када је негде случајно чујете, разумете : "Знам то!" То је у нама буквално на генетском нивоу.

Прича која је била основа филма је да из Енглеске долази аниматор са својом мачком, чија му је руска бака усадила љубав према руској култури и, наравно, према Пушкиновој поезији. И случајно се настани у хотелу Оњегин, где живе Пушкинови јунаци и где се са њим дешавају свакакве метаморфозе. На пример, у једном од његових снова појављује му се пикова дама. Наш јунак се буди и упери пиштољ у пикову даму: „Како да почнем своју слику“, а она му даје три карте. Постоји такав лик као Гардероба Ман.

бАко говоримо о „ормару“, онда се то више односи на Чехова и његов „Вишњев воћњак“ него на Пушкина./б

С једне стране, тражили смо лепоту, ас друге, осећај анксиозности... Власницу овог хотела играла је певачица Љубов Казарновскаја, редитељ-аниматор - Артур Вакха, а Кота - Сергеј Бизгу, Ст. Петербуршки позоришни гледаоци их добро познају. Стављајући турбан оборен са Черномора, он постаје не само мачак научник, већ и књижевни критичар који све зна. Истовремено, ово је комична слика.

бДа ли вам је потребан као што је Моцартовом Дон Жуану потребан његов свадљиви слуга Лепорело?/б

бИрина Евтеева/б: Да. „Искључи оперу, не свиђа ми се. - каже једног дана Мачак. „Али кад овај тенор пева, ја плачем. Пита га домаћица хотела: "Да ли те песме дирају?" Мачак: "Додирују, како. Али ја не читам поезију, ја пишем о њима."

бДа ли је ваша мачка алузија на Кота Бајуна из Лукоморја?/б

бИрина Евтеева:/б Наша је љубазнија. На крају крајева, у ствари, према легенди, лик Кот-Бајуна није нимало позитиван, он може успављивати путника, а затим га појести. Али је у исто време донео спас од свих болести и недаћа онима који су га ухватили, због чега је држан на ланцу.

бА чему све ово – зашто нису хтели да сниме сам роман?/б

бПоменули сте Лотмана, али било је и Набоковљевих коментара – дебео том са детаљном анализом скоро сваке речи „романа у стиховима”./б

бИрина Евтеева:/б Коментари Јурија Михајловича Лотмана су за мене конкретнији, они дају прилику да осетим живот племићког имања и његових становника. А Набоков је писао за страног читаоца који никада не би разумео лепоту Пушкиновог стиха, па је Владимиру Владимировичу било важније да пронађе аналоге, асоцијације које су ближе особи енглеског говорног подручја.

бЛотмана и Набокова је фасцинантно читати, али негде досадно: осећате да ни ми не познајемо Пушкина, а у Оњегину читамо само заплет./б

бИрина Евтеева/б: Ми заиста не познајемо Пушкина. Навикли смо на клишее „Пушкин и дадиља”, „Пушкин и власт”, „Пушкин и цар”, „Пушкин и децембристи”, „Пушкин и Наталија Гончарова”... А ко мисли, на пример, шта једанаестогодишњи дечак је доживео када су га отргнули из породице и послали у Лицеј?..

бБојим се да већина нас напушта школу са клишеираним идејама о руским класицима./б

бИрина Евтеева:/б Да, Пушкин је женскарош, Јесењин је хулиган и певач руских бреза, Мајаковски је гласноговорник револуције. И вреди читати прозу, на пример, Јесењина, и бићете изненађени - веома је слична "Пужу на падини" Стругацког. Да, каква проза, Јесењинов глас изненађује.

бШта је са њим?/б

бИрина Евтеева:/б 80-их година изашао је диск "Песници читају своје песме", а када је Јесењинов глас зазвонио, била сам запањена - говорио је тако бас! Навикли смо да размишљамо, гледајући његове портрете: „Ах, златокоси, слаткогласни Лел“.

бПа, да, нека врста Ленског у извођењу Ивана Козловског./б

бИрина Евтеева:/б Дакле, уопште није Козловски, већ гласнији и ниже од Шаљапина. Испоставило се да је Мајаковски био много више тенорски од Јесењина.

бШтета што фонограф није измишљен у доба Пушкина - никада нећемо чути његов глас. Па ипак, вратимо се коментарима на „Евгеније Оњегин”. Зашто су нам данас потребни?/б

бИрина Евтеева/б: Они су потребни да би се замислио социо-културни контекст времена када је лорд Бајрон светлуцао у главама младих људи, свакакве моде, а истовремено и бриљантни Бонапарта, који је већ отишао у поход, прогутај Русију. Да бисте разумели зашто Оњегин не ради, не служи војску? Како разоткрити Татјанин страшни и пророчки сан, са медведом, три штапа испод јастука, који се испостављају као мост до будућег младожења, а младожења је исти медвед.

бНабоков је био ватрени противник опере „Евгеније Оњегин”, коју је музику Чајковског називао осредњом, ауторе опере је називао готово „злочинцима” са којима треба поступати „по закону”.../б

бИрина Евтеева:/б Свака велика особа има своје велике заблуде, претпостављам. А Лев Николајевич Толстој је рекао да су Чеховљеве драме страшне, а балетани скачу уместо да прате плуг. Једина ствар у којој се можемо сложити са Набоковом јесте да либрето опере нема много везе са самим Пушкиновим „романом у стиху“. Али, напротив, сјајна музика Чајковског пружа дубок контекст за разумевање Пушкиновог романа!

бИрина Евтеева:/б Изглед је лако приближити том времену, али навике, ход - не. Иначе, зато у филму имам много балетана – њима је лакше да контролишу своје тело.

бШта се десило са шетњом у Пушкиново време?/б

бИрина Евтеева:/б Па, замислите - калдрми, можете стално увијати ногу. Трули дрвени плочники шкрипали су у петербуршкој влази, а ноге су тонуле у бљузгавицу. Сада, на снимању историјских филмова, плочник је затрпан сеном тако да се не виде ни асфалт ни плочице. Градови излазе потпуно прекривени сеном, чак иу Ермитажу... А штап? Дошли смо на идеју да је штап атрибут дендија, за лепоту, или да кваком забодемо таксиста у леђа. Али штап је имао и другу сврху, прозаичну: да са свог пута уклони „трагове“ које остављају коњи.

бСветлана Кармалита, супруга и колегиница Алексеја Германа, рекла је да је Алексеј Јурјевич желео да сними Три мускетара, али је била против тога, схватајући колико би се на екрану појавио натуралистички Париз из доба Д'Артањана./б

бИрина Евтеева:/б И било би занимљиво видети! Да, када говорите о материјалном окружењу прошлости, морате се уронити у њега, попут Хермана, или тражити неку конвенцију у већој или мањој мери. У мом случају, ово је још увек простор фантазије.

бСвој кратки филм креирали сте у алманаху "Сиеге Фатес" на стаклу прекривеном мразом. Какво сте решење смислили за „Евгенија Оњегина“?/ббИрина Евтеева:/б Још је рано говорити о томе, иако визуелно решење, у ствари, гради филм. Могу само да кажем да ће то бити комбинација плавих, пастелних боја које се преливају једна у другу, моја омиљена љубичаста, различите колизије жуте, окер. Желим да постигнем фантастичну боју. У случају самог света Пушкиновог „романа у стиху”, он је пригушен, док би хотел Оњегин, с једне стране, требало да буде богат, преливен, ас друге, да се расплине у друге ствари.

Таква стварност из снова која не постоји, али у којој је занимљиво путовати и разматрати хероје који се ту затекну. Ово је супротно од модерне компјутерске технологије, где аутори настоје да импресионирају гледаоца веродостојношћу измишљеног света. Али у нашој традицији анимираних филмова, поезија и конвенционалност су свесно дозвољени и дозвољени. Сетите се Норштајна са његовим „Јежем у магли“, Андреја Хржановског са његовом „Стакленом хармоником“, Александра Петрова са Хемингвејевим „Старац и море“, који је добио Оскара.

бДа ли сте икада маштали: шта би се десило са Пушкином да је доживео поодмакло доба?/б

бИрина Евтеева:/б Као што је Достојевски приметио: тада Толстој и ја не бисмо имали шта да радимо. И у извесном смислу је у праву. На крају свог живота, Пушкин је започео веома добру прозу. „Мале трагедије” су на нов начин отвориле песникову унутрашњу дубину... Али, знате, колико год размишљали о могућем алтернативном завршетку, из неког разлога не могу да замислим његову другу судбину. Нажалост, постоји дубок смисао у чињеници да се другачије није могло завршити. Као Љермонтов.

bbabo.Net