Добио сам више критика него што сам очекивао за прошлонедељну колумну која представља предности федерализма за Либан. Критика се вртела око две главне тачке. Први је био став да је земљи потребна потпуна промена у свом политичком правцу, заједно са централизованим системом за враћање реда, а федерализам би закомпликовао овај процес. Други критички став је био нијансиранији и супротставио му се на основу тога што тренутна ситуација не дозвољава позитивне промене и да Либан већ ефективно има де фацто децентрализован систем. На пример, неке области дозвољавају западњачко понашање, а друге га забрањују. Нека подручја чак дозвољавају производњу хемијског оружја, дроге и лансирање пројектила.
Оба ова гледишта индиректно закључују да, са Хезболахом под контролом, главни проблеми са којима се Либан суочава не могу бити решени. Независност правосуђа, спољна политика земље и суверенитет војске — о свему томе и много више одлучује Хезболах и намеће их држави. Дакле, за обе породице критичара федерализам није решење. Овај опис стања у земљи је тачан и ја се слажем са њим. Ишао бих толико далеко да бих додао да Либан живи под окупацијом и угњетавањем ове групе. Тврдио бих да, са Хезболахом под контролом, не постоји владавина права и да група има потпуни имунитет да делује против интереса народа.
Истина је и да народ Либана не може много да уради по том питању сам. Они који се усуде да изразе своје противљење на крају се суочавају са претњама насиљем или чак смрћу. Сви то препознајемо, посебно јер се овог месеца обележава годишњица атентата на Локмана Слима. У ствари, сваког месеца у години нас подсећају на ситуацију годишњице смрти и терора. Колико их је убијено због супротстављања Хезболаху и сиријском режиму? Због тога је важно да Либанци одрже свој глас и да се супротстављају, на било који начин, подлој улози коју Хезболах игра по наређењу својих покровитеља у Техерану.
Такође је важно да изразимо забринутост због текућих преговора о нуклеарном споразуму који би Ирану могли дати више новца и ресурса да потврди своју контролу над Либаном. Америка је пријатељ Либана. Ако нисте уверени у ово, онда само погледајте шта је Министарство правде САД урадило да сруши мреже Хезболаха и Ирана. Учинио је више за земљу од Специјалног суда за Либан и није коштао либанске пореске обвезнике ниједну лиру. И зато треба да ставимо до знања САД и Западу да Либану неће помоћи прагматизам. Да ли је прагматизам икада био решење када смо се суочили са нацистима или другим фашистима? Да ли је то био одговор на било коју злу силу? Управо супротно — зле силе се хране прагматизмом и постају јаче. Помоћ Либану не долази у облику консензуса који Хезболаху даје легитимну моћ. То долази од суочавања са овим злом и присиљавања да се повуче. Свет треба да схвати да Хезболах није боја Либана, као што ни садашњи режим у Ирану није боја Блиског истока.
Међутим, Либанци не би требало да чекају међународну помоћ да би покренули идеју промене или идеју бољег места за све. Уједињавањем око сна о новом Либану можемо почети да се уједињујемо ефикасније како бисмо се супротставили овој групи и њеним плановима. Реакција Хезболаха и његових савезника на идеју федерализма је добар показатељ да је то нешто позитивно. То је и разлог зашто, колико год све контролише, захтевање референдума о федерализму има више смисла него само прихватање бескорисних парламентарних избора. То би такође био одличан начин да се разјасни шта је федерализам и покаже како је он више од обичне децентрализације.
ибУједињавањем око сна о новом Либану можемо почети да се уједињујемо ефикасније како бисмо се супротставили овој групи и њеним плановима./б
/иСви знамо да било какав транспарентан референдум или истински слободни избори неће бити дозвољени. Сви разумемо да ће Хезболах за сада блокирати сваку позитивну промену. Али то не значи да не можемо почети да сањамо о изградњи нечег новог. И даље нам је дозвољено да сањамо о бољој будућности.
и/и
bbabo.Net