Пластика се инфилтрирала у све делове океана и сада се налази „од најмањег планктона до највећег кита“, саопштила је у уторак група за дивље животиње ВВФ, позивајући на хитне напоре за стварање међународног споразума о пластици.

Сићушни делови пластике стигли су чак и до најудаљенијих и наизглед нетакнутих региона планете: паприка од арктичког морског леда и пронађена је у рибама у најдубљим удубљењима океана, Маријанском рову.

Не постоји међународни споразум за решавање овог проблема, иако се очекује да ће делегати који се састану у Најробију на састанку Уједињених нација о заштити животне средине овог месеца покренути разговоре о светском споразуму о пластици.

ВВФ је у свом најновијем извештају, који синтетише више од 2.000 одвојених научних студија о утицају пластичног загађења на океане, биодиверзитет и морске екосистеме, настојао да подстакне аргументе за акцију.

Извештај је признао да тренутно нема довољно доказа за процену потенцијалних последица на људе.

Али откривено је да је супстанца добијена од фосилних горива „доспела до сваког дела океана, од површине мора до дубоког океанског дна, од полова до обала најудаљенијих острва и да се може открити у најмањем планктону до највећег Кит."

Према неким проценама, између 19 и 23 милиона тона пластичног отпада се испере у светске водене токове сваке године, наводи се у извештају ВВФ-а.

Ово је углавном од пластике за једнократну употребу, која и даље чини више од 60% загађења мора, иако све више земаља забрањује њихову употребу.

„На многим местима (ми) достижемо неку врсту тачке засићења морских екосистема, где се приближавамо нивоима који представљају значајну претњу“, рекао је Еирик Линдебјерг, менаџер глобалне политике пластике у ВВФ-у.

На неким местима постоји ризик од „колапса екосистема“, рекао је он.

Многи људи су видели слике морских птица које се гуше у пластичним сламчицама или корњача умотаних у одбачене рибарске мреже, али он је рекао да опасност постоји у целој мрежи морске хране.

„То ће утицати не само на китове, фоке и корњаче, већ и на огромне рибље залихе и животиње које зависе од њих“, додао је он.

Одвојено истраживање, посматрајући главне комерцијално ловљене врсте, открило је да до 30% бакалара у узорку уловљеном у Северном мору има микропластику у стомаку.

Једном у води, пластика почиње да се разграђује, постајући све мања и мања док не постане „нанопластика“, невидљива голим оком.

Дакле, чак и да се потпуно заустави загађење пластиком, количина микропластике у океанима би се могла удвостручити до 2050.

Линдебјерг пореди ситуацију са климатском кризом — и концептом „буџета угљеника“, који ограничава максималну количину ЦО2 која се може испустити у атмосферу пре него што се прекорачи граница глобалног загревања.

„Заправо постоји ограничење колико пластичног загађења наши морски екосистеми могу да апсорбују“, рекао је он.

Те границе за микропластику су већ достигнуте у неколико делова света, према ВВФ-у, посебно у Медитерану, Жутом и Источнокинеском мору (између Кине, Тајвана и Корејског полуострва) и у арктичком морском леду.

„Морамо да га третирамо као фиксни систем који не апсорбује пластику, и зато морамо да идемо ка нултим емисијама, нултом загађењу што је брже могуће“, рекао је Линдебјерг.

Жели да било који споразум доведе до глобалних стандарда производње и стварне „рециклабилности“.

Покушај чишћења океана је „изузетно тежак и изузетно скуп“, рекао је Линдебјерг, додајући да је боље да се уопште не загађују сви показатељи.

bbabo.Net