Ове државне институције се, бар у Самарској губернији, зову на старински начин – интернат за ментално ретардирану децу. Може се расправљати о очувању интелигенције код особа са менталним инвалидитетом, али једно је јасно: са општим „ниским стартом“, шансе за развој родитеља и државног детета значајно се разликују.

- Да ли знате да у овој ситуацији нису криви само интернати, чије особље не воли своје штићенике? И не само држава, која мало и не увек у правом облику помаже родитељима таквих беба. Некако је уобичајено да се ћуте о породицама којима је судбина послала таквог сина или ћерку, а половина становника, на пример, Самарског ПНИ, има их: живе и здраве, не лишене родитељских права, понекад прилично просперитетне.

Овим јадним уводом почео је мој разговор са директорком добротворног фонда ЕВИТА, Олгом Шелест, невероватном особом за коју не постоји туђа несрећа и туђа деца. И иако је главни профил њене организације помоћ палијативним бебама и њиховим родитељима, она такође није могла да прође поред проблема ПНИ.

Јао лук

Све је почело њеном посетом интернату у Самари прошлог пролећа, који је тада већ био затворен годину дана у карантину, па стога није био под контролом ни надлежно министарство социјалног и демографског развоја или волонтери. Од тада идентификованих прекршаја, салата од лука и празна супа са гризом су, можда, најмањи. Деца су се шетала у бачвама, чиреви су третирани зеленом бојом, ништа нису чули о шетњама, лечењу и образовању. Директорка интерната је после интервенције тужилаштва остала без места. Медицинска сестра, која је непослушне везала за кревете, изашла је са условном казном. Али неоспорни проблеми остају...

- Сигуран сам да такве институције, чак и ако се тамо поштују сва правила и прописи (90 хиљада рубаља месечно се издваја за издржавање детета у ПНИ - то не може свака породица да приушти), треба да остану барем. Ово је за оне који неће моћи да се врате у породицу или да нађу хранитељи. Чињеница је да се облик таквог животног аранжмана исцрпео, - сигурна је Олга Јурјевна. - И тако прво што смо покушали да урадимо је да вратимо специјалне момке у породицу.

Али једно је писати љутите коментаре на друштвеним мрежама о ужасима „државне куће“, а сасвим друго објављивати на својој страници (а Шелест је популарни блогер са хиљадама претплатника) са предлогом да уђе у интернат ученике у посету. Многима се та идеја чинила неочекиваном, па чак и варљивом. Али аутор није рачунао на искрен одговор већине. Свет мењају јединице.

– Од четворо деце која су потом одведена да остану, двоје је отишло у породицу. Једну девојчицу је у посету одвела мајка, која има два здрава сина. А жена ју је, за шест месеци, социјализовала, дивљу, тако да ју је другарица мајка из Уљановске области одвела у хранитељску породицу, а да је није ни довела у пансион, - каже Олга Јурјевна и на моје питање „да ли ће бити срећне приче са другом децом у будућности?" скрушено одмахну руком: – Ово треба да се уради. Чини се да су сва одељења заинтересована, али нико није спреман да се упусти у проблем. На пример, да у наш фонд доделимо службеника органа старатељства који имају базу података хранитељских породица, породица са децом са инвалидитетом, како би радили појединачно за сваки случај.

Наш главни циљ је да изградимо односе са родитељима. Чињеница је да од 137 деце од четири до 18 година која живе у пансиону, скоро половина има маме и тате. А деца тамо живе због своје тешке животне ситуације (ДЛС), која траје годинама и деценијама. На моје питање како „ситуација“ може бити бесконачна, саговорник горко резимира: „по закону“.- Шематски, то изгледа овако. Родитељи долазе у центар „Породица” и кажу да не могу да се изборе са тешком животном ситуацијом. Па рецимо кућа изгорела, остали без посла, самохрана мајка хитно у болницу. Али чешће је тешка животна ситуација само дете са инвалидитетом, за које породица није спремна морално и психички. А посебна беба се ставља у ПНИ прво шест месеци, а затим се продужава на још шест месеци и више, - објашњава Олга Шелест. – Али главна дефиниција ТЈС је у закону прецизирана – то није само дете са инвалидитетом, већ и „немогућност да се сами изборе са овом ситуацијом“, иако је јасно да такво стање не може трајати бесконачно, као што правило, шест месеци је довољно. А ако није довољно, онда или уопште није било такве ситуације, или родитељи не желе да је промене. Често све зависи од психичких проблема одраслих који не могу да прихвате дете такво какво јесте, сматрају то крахом свог родитељства. И овде је неопходно не смештати бебу у државну кућу, већ радити са одраслима као психолог. Што се тиче заиста тешких ситуација, међу свим породицама које су већ прошле консултације специјалиста, до сада су само две. Али у једном, на пример, мајка 13-годишњег тинејџера са шизофренијом и агресијом која је повезана са њом нашла је опцију да се не одваја од сина. Води га сваки дан - шета, игра се, храни, прича, подучава, доводи га у пансион да преноћи да се опорави. Али такве приче у ПНИ су ретке, чешће родитељи не напуштају дете, примају све обавезе од државе, али не одржавају никакав однос са дететом.

„Ја штитим своју породицу од њега, али шта је са нама? Остала наша деца? Зашто да се осећа добро, иако ништа не разуме, а сви морамо да патимо?“ - рекао је тата.

Директор на столу има пуначку фасциклу - Мишин лични досије. Пред татом је дупло дебља фасцикла са доказима већ 10 година да је његова породица у тешком животном стању и да не може да одгаја Мишу“ – ово су редови из поста Олге Шелест.

У међувремену, Миша има губитак слуха и треба да оде код лекара. Али директор ПНИ не може да узме упут за преглед у болници, јер дете има родитеље. Миши требају слушни апарати, али родитељи неће да их купе. Па живи у тишини.

А родитељи раде, воде здраву децу на секције и на часове развоја, опуштају се, иду у биоскоп и, поткрепљени договором, сина воде кући 24 сата недељно. И сами трпе, и муче Мишу, јер га не воле, а он то осећа.

"Није јасно ко је дошао на идеју да ТЈС може да траје годинама и деценијама? Ко је дошао на идеју да је детету боље у сиротишту? Ко је дошао на идеју да су ти људи родитељи?" - пита се Олга Шелест.

Али, спуштајући се са реторичких висина на земљу, одједном откривамо сасвим разумљиве овоземаљске користи.

Математика неуспелог родитељства

- Пензија детета са инвалидитетом је 17 хиљада рубаља, још 10 хиљада може да прими један од родитеља за негу (године се рачунају као стаж). 27 хиљада месечно у нашем региону је плата наставника или запосленог у фабрици, добар заштитни јастук од државе, - наставља Олга Шелест. - Плус, медицинско-социјална рехабилитација, бесплатни ваучери у санаторијуме, пелене, колица. А такође и општа плаћања за децу и маткапитал. Као мајка детета са инвалидитетом, добро разумем да то није довољно. Али на крају крајева, ако не уложите, већ поставите дете у ПНИ, где држава плаћа за њега, онда је то сасвим пристојна награда. Истина, није јасно зашто? А у случају одбијања од "непријатног детета" родитељи ће морати да плате алиментацију за њега. Али тада ће беба имати прилику да пронађе нову породицу. Знате, прво дете са сметњама у развоју, које сам успела да сместим у хранитељску породицу у својој волонтерској пракси, била је Кирјуша. И веома ми је драго што су га биолошки родитељи одмах напустили. Са пет месеци сам упознала бебу, а са осам је отишао да живи код својих правих маме и тате. Ове године је момак ишао у школу, тако добар момак! Све у вези са било каквим здравственим поремећајима - прве године за рехабилитацију су највредније.

bbabo.Net