Такозвана „култура отказивања”, која се последњих година шири светом брзином вируса, постала је предмет жестоких полемика како у земљама у којима је настала, тако и код нас, у којима је од потпуне , ако не и покорно, прихватање западне културе касних 80-их – 1990-их – раних 90-их година прошлог века, они су је сада скоро потпуно порицали.
Сам израз „култура отказивања“ је буквални превод енглеског израза цанцел цултуре, и може се са сигурношћу ставити у низ монструозних израза који су се увукли у наш језик, а који у оригиналу, за енглеско ухо, звуче сасвим природно , а у буквалној репродукцији на руском претварају се у нешто страшно као што је „улепшао ми дан“ или „чуо сам те“. Мислим да је мало људи који се њима не би изнервирали. А у самој „култури отказивања“, заправо, нема ничег новог, а у суштини је то само модернизован и технички модернизован облик остракизма, односно колективне моралне осуде. Подсјетимо да је „остракизам“, или на грчком „суд црепа“, измишљен у старој Грчкој као облик народног широког гласања, које се вршило подношењем глинених уломака, својеврсних гласачких листића тог времена, уз помоћ којих се лице је дефинисано као наизглед не злочинац, али опасно за егзистенцију града, а према резултатима гласања је протеран, без лишења слободе и имовине.
Наравно, не разумемо зашто треба да клечимо пред Афроамериканцима. Штавише, то уопште не би требало да радимо. Ми, за разлику од неких, дефинитивно нисмо ништа криви пред њима. Сећам се фудбалске утакмице Русија-Белгија на недавном Светском првенству, где су Белгијанци пали на једно колено у односу на БЛМ, али наши нису – и оба тима су била у праву! Јер, авај, Белгија је била један од најсуровијих колонизатора, а Русија, СССР, напротив, више од било кога другог допринели су урушавању колонијалног система у свету и унапређењу права људи свих раса и боје коже.
И поред тога, као што сам рекао, западну цивилизацију, а посебно Сједињене Државе, карактерише претерано, разметљиво изражавање својих осећања, на граници, а понекад и изван лицемерја. И ти исти Афроамериканци добро знају да они који данас клече у знак поштовања према БЛМ-у, сутра, када се промени политичка ситуација, без промене израза лица могу да ставе беле капе и да улете у Кју Клукс Клан.
Стога нам се „култура отказивања“ у њеној западној манифестацији често чини ружном, а често и јесте. То истовремено не негира њену вредност и суштину – могућност јавне контроле над познатим, друштвено значајним људима. Да, ми, срећом, немамо такве расне, родне и верске проблеме као у западним земљама, немамо прогањане мањине и нисмо били прогањани на званичном нивоу у нашем животу. Да, и личностима културе и уметности (ако могу тако да кажем у наше време) сада имамо много мање пажње и већину њих, као у совјетско или предреволуционарно време, називамо „владарима мисли“ некако језик не окретати.
Али зар за нашу државу није релевантна тема, најблаже речено, немарних изјава? Чини ми се да је сада већина читалаца нехотице стиснула песнице – како је то релевантно! Зар није релевантна тема о „отказивању“ неких фигура, које дозвољавају изразе попут „лопов“ у односу на људе који не зарађују колико разни истакнути људи? Или држање говора у смислу да „људи нису исти“ и да „нисмо тражили од вас да се породите“ – и даље на листи. Једна листа ових изјава које нервирају људе, чини се, може заузети читаву страницу у новинама. И да будем искрен, веома бих волео да „поништим“ ове бројке. Уосталом, они мисле да се уздижу изнад народа и одозго о њему могу да говоре погрдно. Сећам се једне историјске анегдоте (а можда и истините приче), када је наш син, који је волео кошарку, рекао нашем нобеловцу за физику Леву Ландауу: „Тата, ја сам виши од тебе“, одговорио је: „Нисам виши, али дуже!”
bbabo.Net